moguće efikasno planiranje porodice, uz očuvanje opšteg, a posebno reproduktivnog zdravlja
žena. Osim visoke pouzdanosti u sprečavanju trudnoće, moderna kontraceptivna sredstva
poseduju i brojne tzv. nekontraceptivne prednosti, odnosno obeležja koja unapređuju zdravlje i
kvalitet života korisnica. Novi model kontrole rađanja je prihvaćen u brojnim zemljama sveta.
Tako su u 2005. godini savremenom kontracepcijom začeće prevenirale mnoge žene u Evropi
(69% u Danskoj, 75,1% u Finskoj, 62% u Češkoj Republici, 67,7% u Mađarskoj, 79% u Velikoj
Britaniji, 56,7% u Sloveniji), SAD (68,7%), Kanadi (72,5%) i Australiji (71,4%). [8,9]

U Srbiji je, kontrola rađanja još uvek konzervativna, jer najveći broj parova koristi
tradicionalne i nedovoljno efikasne metode kontracepcije, a to za posledicu ima veliki broj
arteficijalnih abortusa. [8,9]

Kombinovana oralna kontraceptivna tableta

svoju funkciju inhibicije ovulacije ostvaruje

na dva načina.

Primarnim mehanizmom delovanja, inhibicija ovulacije se ostvaruje preko

hipotalamusa. I estrogena i progestagena komponenta inhibitorno deluju na pulzativno lučenje
gonadotropin rilizing hormona u hipotalamusu,  što dovodi do supresije lučenja gonadotropina
(FSH   i   LH)   na   nivou   hipofize.   Drugim   ili   sekundarnim   mehanizmom   (periferni   mehanizmi)
delovanja,   kombinovane   hormonske   tablete   dovode   do   promena   u   endometrijumu   i   do
promena kvaliteta cervikalne sluzi. [8,9]

Potrebna doza progestagena u kombinovanoj orlanoj kontracepciji je niža od one koja bi

bila potrebna da progestagen sam inhibira ovulacija. Sa druge strane, upotrebljena doza
estrogena je dovoljna da spreči pojavu iregularnog krvarenja iz materice, a znantno niža od one
koja bi bila potrebna da dovede do inhibicije ovulacije. Sve ovo znači da sinergistička aktivnost
estrogena i progestagena, dovodi do uspešne kontracepcije u daleko nižim dozama, nego ako
bi se svaka od njih upotrebljavala izolovano. [8,9]

Estrogena komponenta inhibira lučenje FSH i time sprečava rast i razvoj
dominantnog folikula, dok progestagena komponenta primarno inhibira preovulatorni skok LH i

estrogena, perifernom konverzijom u masnom tkivu, može biti tolika da dovede do krvarenja
kod žena u postmenopuazi. Obzirom da su liposolubilni, estrogeni se u cirkulaciji uglavnom
transportuju vezani za proteine plazme i to: 69% je vezano za SHBG (specifičan globulin koji se
sintetiše u jetri), oko 30% je vezano za albumine i svega 1% kao slobodna frakcija. Hormonsku
aktivnost ispoljava samo slobodna frakcija hormona. Estrogeni se metabolišu u biološki manje
aktivne ili neaktivne forme na dva načina - konjugacijom u hidrosolubilne i neaktivne metabolite
i perifernom konverzijom u estron i estriol, koji su biološki aktivni, ali 10 puta manje od
estradiola. Enterohepatična cirkulacija – jetri se estrogeni procesom konjugacije prevode u
hidroslolubilne molekule koji se putem žuči luče u gastrointestinalni trakt. U crevima, normalna
bakterijska flora, dekonjuguje estrogene, prevodeći ih opet u liposlubilan oblik. Ova
liposolubilna, biološki aktivna forma estrogena, resorbuje se putem enterohepatične cirkulacije
i reciklira ponovo u cirkulaciju kao aktivni metabolit. [8]

Progesteron je drugi važni steroidni hormon, čiji metabolički put razgradnje je mnogo

kompleksniji   od   metaboličkog   puta   razgradnje   estrogena,   jer   se   odvija   preko   niza
intermedijarnih   proizvoda.   Oko   10-20%   progesterona   se   ekskretuje   kao   pregnendiol.
Pregnentriol je glavni urinarni metabolit 17-α-hidroskiprogesterona. Samo  2% progesterona se
u cirkulaciji nalazi u formi slobodne frakcije, dok je 80% vezano za transkortin (CBG-globulin koji
vezuje kortizol) i oko 18% za albumine. Progesteron se ne vezuje za SHBG. [9]

Pojam bioraspoloživosti

Farmakološki gledano, pojam bioraspoloživosti odnosi se na udeo primenjene doze leka

koji biva apsorbovan i dospeva u sistemsku cirkulaciju. Ovo je jedan od osnovnih
farmakokinetičkih parametara i po definiciji bioraspoloživost leka koji je primenjen
intravenozno jeste 100%, elem, ukoliko se lek primeni drugim putem, njegova bioraspoloživost
opada, kao posledica nepotpune apsorpcije. Da bi se odredila doza leka koja će za datog
pacijenta biti efektivna, potrebno je poznavati bioraspoloživost ovog leka, posebno ukoliko se
lek ne primenjuje intravenski. [10]

Bioraspoloživost oralnih kontraceptiva predstavlja jako komplikovani parametar, koji je

teško odrediti i postoji nekoliko definicija ovog parametra. Neki smatraju da je ovo količina leka
koja je absorbovana nakon aplikovanja, dok drugi smatraju da je ovo količina leka koja se javlja
u sistemskoj cirkulaciji. Postoje takođe i tvrdnje da je ovo količina leka koja dospeva do ciljnih
organa i izaziva odgovarajući efekat, količina leka koja se absorbuje u sistemsku cirkulaciju u
farmakološki aktivnoj form. Međutim, kada su polni hormoni u pitanju, ni jedna od prethodno
navedenih definicija nije odgovarajuća. U prvom slučaju, potrebno je da se lek obeleži radio-
izotopom ili na neki drugi način, a marenja mogu uključivati i neke od inaktivnih metabolita,
pored biološki aktivnih jedinjenja. Druga uključuje korišćenje radioimunoeseja ili gasne ili tečne
hromatografije u vilju merenja količine leka u sistemskoj cirkulaciji. Što se tiče treće definicije,
gotovo je nemoguće odrediti sve organske sisteme na koje deluju polni hormoni. Što se tiče
četvrte definicije, smatra se da ona nije odgovarajuća, s obzirom na to da se neki od lekova
mogu metabolisati na brojne biološki aktivne supstance. Ipak smatra se da je četvrta definicija
napribližnija i najviše odgovara farmakokinetici hormonskih kontraceptivnih sredstava. [1, 10]

Farmakokinetika oralnih kontraceptivnih sredstava

Nakon aplikovanja leka, dolazi do povišenja koncentracije leka u sistemskoj cirkulaciji,

Stopa povišenja koncentracije zavisi od aplikovane doze, ali takođe i od stepena apsorpcije leka
iz digestivnog trakta. Maksimalna koncentracija leka postiže se kada se stepen apsorpcije i
distribucije leka izjednači sa stepenom metabolizma. Distribucija leka, kao i metabolizam
počinje neposredno nakon apsorpcije, a sama apsorpcija leka se nastavlja i nakon
maksimiziranja koncentracije leka u sistemskoj cirkulaciji. Koncentracija leka u vremenu može
se prikazati krivuljom koja se konstruiše na osnovu većeg broja merenja. Naime, uzima se
nekoliko uzoraka krvi i meri se koncentracija leka iz ovih uzoraka, nakon toga se na osnovu
rezultata može konsturisati kriva. [1, 3]