инструмент из Африке. Био је то ручно направљен ксилофон од дрвета. Инструмент је
имао дванаест дрвених плоча које су поређане једна до друге, положене на шупљу
дрвену кутију (као резонатор). Свака плочица производила је други тон, а инструмент
се одликовао прелепим звуком.

Касније, Карл Орф се упознао и са мелодијским ударачким инструментима са

плочицама Индонезијског порекла под називом

Гамелон.

Карактеристичност и

посебност ових инструмената навела га је да почне да развија и унапређује инструменте
који ће бити приступачни деци

Педагошким радом почиње да се бави 1919 године, да

би 1924 године , Карл Орф и његова жена Дороти Гунтер основали школу за
гимнастику, музику и плес у Минхену. Ова школа била је карактеристична по томе што
су предавачи стално истраживали нове методе и откривали нове везе између покрета и
музике. Своја запажања, Орф је изнео у пет књига под називом „Das Schulwork". То је
капитално дело за музички развој деце

у коме Орф ставља акценат на покрет, речи и

музике, повезујући свест о прошлости с данашљим стремљењима.

Орф је користио широки спектар инструмената прилагођених дечијим
могућностима, укључујући и инструменте из породице блок-флаута и металофона.
Још једно његово музичко-педагошко дело је "Muzik für Kinder". У њему Орф има за
циљ развијање дечије музикалности и љубави према музици, а све то кроз певање и
свирање дечије и народне песме, кроз пентатонику, старе начине, дур и мол
(Маринковић, 1997).

Слика 1. Карл Орф

Кроз Орфове методе рада са децом, преко импровизације и игре, прожимале су се

све гране уметности: плес, глума, музика, визуелна уметност и друге. Увидео је
потребу за инструментима који ће апсолутно бити прилагођени деци. Тако су у
сарадњи са градитељем инструмената К. Маендлером, настали су нови идиофони
инструменти

који чине Орфов инструментаријум. Главни део овог

инструментаријума чине удараљке. Орфова музичко-педагошка дела постала су узор
за извођење музичке

наставе за децу, а Орфов инструментаријум као најадекватнији