SEMINARSKI RAD
Apsolutna ništavost ugovora
Mentor: Kristina Čamagić Autori: Anđela Bjeloglav; 200010/17
Beograd, Mart, 2020. godina
Sadržaj
1. Uvod..............................................................................................1
2. Apsolutna ništavost ugovora.........................................................2
3. Nepostojeći ugovori......................................................................3
4. Apsolutno ništavi ugovori u užem smislu.....................................4
5. Prinudni propisi.............................................................................4
6. Javni poredak ................................................................................5
7. Dobri običaji .................................................................................7
8. Obim ništavosti .............................................................................8
9. Naknadni nastanak uzroka ništavosti............................................8
10. Konvezija ....................................................................................9
Zaključak......................................................................................... 10
Literatura.........................................................................................11
2
2.
Apsolutna ništavost ugovora
Apsolutni ništavi ili zabranjeni ugovori se suprostavljaju nekom prinudnom propisu, moralu,
dobrim običajima i javnom poretku uopšte. U različitim pravima postoje različite formulacije ove
vrste ništavosti, ali sama suština je ista. U našem pravu Zakon pre svega, u samim načelima
određuje granicu autonomije volje ( privatne autonomije) , a zatim kod nevažnosti ugovora,
upravo u materiji ništavosti predviđa da se polje nezakonitosti prostire izvan granica prinudnih
propisa, javnog poretka i dobrih običaja. Apsolutna ništavost ugovora podrazumeva najstrožije
građansko – pravne sankcije:
1) Ugovor ex lege – ne proizvodi pravna dejstva i to retroaktivno, ex tunc.
2) Sud (i drugi organi) – vodi računa o ovoj vrsti ništavosti ex officio, što ujedno znači da
bilo koje lice može sudu da ukaže na tu činjenicu.
3) Iz prve dve posledice proizilazi i treća, da će sudska odluka kojom se konstatuje apsolutna
ništavosti biti deklaratornog ( delklarativnog ) karaktera,
4) Ugovarači ne mogu koristeći autonomiju volje, odnosno privatnu autonomiju da odstraane
razlog apsolutne ništavosti..
5) Pravo na podnošenje tužbe, odnosno isticanje prigovora u vezi apsolutne ništavosti nije
podložno zastarelosti
6) Ni jedna strana ne može, naravno, da traži prinudno izvršenje ugovora koji je apsolutno
ništav, ali i ona činida koja je već izvršena u takvim slučajevima, učinjena bez valjanog
osnova i može se zahtevati povraćaj datog ( restitucija ), jer je do negativne promene u
imovini jedne strane došlo usled pravno neosnovanog obogaćenja ( u eksternim
situacijama kada je na primer izvršenje prestacija i krivično delo, moguće je i teža
sankcija – oduzimanje u korist države )
7) Imajući u vidu značaj načela savesnosti i poštenja savesna ugovorena stvar, to je strana
koja nije znala niti je morala znati za razlog apsolutne ništavosti, ima pravo na naknadu
pretrpljene štete.
3
3
Prof.dr Oliver Antić , Beograd 2012., Sedmo izdanje, str 421
