Seminarski rad
Empatija
1
Sadržaj
Uvod…..str.3
Pojam empatije…..str.4
Teorije empatije…..str.5
Hipoteza telosa…..str.5
Faze razvoja empatije…..str.6
Možemo li uticati na razvoj empatije?.....str.8
Značaj empatije u odgojno-obrazovnom I savjetodavnom radu…..str.10
Od zavisnosti do agresije…..str.14
Projektivna identifikacija…..str.15
Šta mi možemo da uradimo?.....str.16
Emocionalna inteligencija…..str.17
Kako pomoći djetetu da razvije samopoštovanje…..str.18
Razvoj moralnosti…..str.18
Tipovi emocionalne inteligencije kod osoba…..str.19
Emocije…..str.20
Poremećaji emocija…..str.20
Ljudi sa ledenom dušom…..str.21
Odnos prema emocijama…..str.23
Prilozi…..str25
Zaključak…..str.29
Bibliografija…..str.30
2
Pojam empatije
Empatija-suosjećanje
:
prepoznati emocije drugih, njihova analiza, vidjeti iz perspektive
drugih.
a.
Prijem signala
- individua naspram grupe
b.
Čitanje emocija
- neverbalnih poruka
2
Empatija j
e osobita vrsta suosjećanja, sposobnost uživljavanja u emocionalno stanje
druge osobe i razumijevanja njenog položaja. Empatija se temelji na samosvijesti i
samospoznaji.
Metaspoznaja
-
svijest o (vlastitom) misaonom procesu
Metaraspoloženje
- svijest o vlastitim emocijama
Svijest o vlastitoj ličnosti
- neprekidna pažnja koja se pridaje vlastitim unutarnjim
stanjima. To ukratko znači »biti svjestan i vlastitog raspoloženja i misli o tom
raspoloženju«.
3
Empatija je sposobnost dozivljavanja osecaja (saosecajnost) nama drage osobe, te
tako saucestvujemo u njenim radostima, a narocito u zalosti i patnji.
4
2
http://www.bramana.org
3
http://www.dir.hr
4
http://members.lycos.co.uk
4
Teorije empatije
Jakon L. Moreno je postavio
“hipotezu telosa
“, a njene spoljašnje okvire odredio je
doktrinom o univerzalnom važenju dvostrukog principa spontanosti I kreativnosti.
“Hipoteza telosa”
Hipoteza o telosu nastala je objedinjavanjem Lipsove teorije empatije i Freudovog pojma
transfera.
Lipsov pojam empatije označava “osjećanje koje subjekat projektuje u
unutrašnji svijet neke druge jedinke”.
[36]
Pojmom
transfera Freud je označavao
“nesjvesno projektovanje imaginarnih iskustava na lekare u ličnost
”.
[37]
Izgrađujući
“sistem orijentacije”
za svoja sociometrijska i psihodramska otkrića”,
Moreno je razmatrao oba ova pojma i našao da su oba korisna ali da ni jedan ne odgovara
potrebama sociologa i sociometričara, jer prvi (empatija) označava jedan čisto psihološki
fenomen a drugim dominira njegovo psihopatološko značenje. Umjesto da prilagođava ta
dva pojma svojim potrebama, na način koji bi ugrožavao njihova precizna značenja,
Moreno je predložio uvođenje novog pojma (telos) koji bi objedinjavao predhodna dva.
U skladu sa uverenjem o potrebi preciznih definisanja naučnih pojmova, predložio je
sljedeću
definiciju telosa: “Objektivni društveni proces čiji se dinamizam u psiho -
patološkoj oblasti ispoljava u obliku transfera a u oblasti estetike kao empatija.”
[38]
Kako je za potrebu što pravilnijeg poimanja trojstva telos - tranfer - empatija, očigledno
smatrao da je dosta važna, nije oko toga žalio truda. Tako je, između ostalog,
pojašnjavao: “
Transfer možemo definisati kao nešto što je nastalo psiho - patološkim
razvijanjem telosa, a empatiju (Einfühlung) kao rezultat aktivnog razvoja telosa.
Telos
je društveni pojam i on deluje na društvenom planu: transfer i empatija su psihološki
pojmovi; oni operišu na individualnom planu.
Otkrili smo da telos i empatija mogu da
se razviju prikladnim vežbanjem ali i pored njega transfer može da ostane u
neobrađenom obliku.”
[39]
Ovaj neobrađeni oblik telosa u vidu transfera koji je
nastojao psihodramski otkriti i sociometrijski izmeriti Moreno je povezivao s
“prvobitnom vezom”
[40]
koja spaja sve potomke jednog živog bića a za koju je verovao
da
može da je dokaže pomoću socioekperimenta.
[41]
Uz upozorenje na društveni karakter telosa, Moreno je ukazao i na njegovu
apstraktnu
prirodu: “Telos nema sopstvenu društvenu egzistenciju. On je apstrakcija. Ali on se
može klasifikovati prema jednačini njegove društvene ekspanzije prema njegovom
društvenom efektu.
[42]
Bez obzira, međutim, na njegov apstraktni karakter, pojam telosa nikako nije plod čistog
spekulativnog delovanja. Mada ima i odgovarajuće utemeljenje u teoriji, za ovaj se pojam
prije može tvrditi da je
empirijska kategorija
koja je u Morenovom sociometrijskom
sistemu izrasla na rezultatima njegovih socioeksperimentalnih delanja.
Odatle je
5
Kako njihove perceptivne i spoznajne sposobnosti postaju zrelije, djeca sve više uče da
prepoznaju različite znakove emocionalne patnje drugih i sposobna su da usklade svoju
zabrinutost sa primjerenim ponašanjem.
b. Šesta godina označava
početak faze spoznajne empatije
-
sposobnost da se stvari
sagledaju iz perspektive druge osobe i da se s tim u skladu ponaša.
Vještine
sagledavanja perspektive omogućuju djetetu da spozna kada da se približi nesrećnom
prijatelju i kada da ga ostavi na miru.
Spoznajna empatija ne zahtjeva emocionalnu komunikaciju
(kao što je plač), zato što
je dete do sada razvilo unutrašnju polazišnu tačku ili obrazac o tome kako se neko može
osećati u bolnoj situaciji, bez obzira da li to pokazuje ili ne.
Kevin, osmogodišnjak, odlučio je da ostane van prodavnice dok je njegova majka nešto
kupovala. Primjetio je jednu ženu, otprilike staru kao njegova baka, natovarenu vrećama,
kako ide prema vratima. On je instinktivno otvorio vrata. „Hvala ti, momče, baš si
sladak!“, uzvratila je ona na njegov uljudni gest.
Nekoliko trenutaka kasnije jedna mlada majka je prišla vratima, noseći vrećicu i bebu
umotanu u ćebe. Kevin je ponovo hitro otvorio vrata i opet primio ijreči zahvalnosti.
Zatim je naišao neki čovek s molerskom kapom na glavi i šoljom kafe u ruci, pa još jedna
starica, zatim dva momka koja su razgovarala. Kevin je svima otvarao vrata i svi su mu
se zahvalili. Mogao je da zamisli kako se oni osećaju bez obzira na to što nisu ništa
govorili i postupao je s tim u skladu. On je koristio vještine spoznajne empatije.
U kasnom detinjstvu, između desete i dvanaeste godine, deca izražavaju svoju zabrinutost
za ljude koji su u nepovoljnijem položaju od njih, bez obzira da li žive u njihovom
komšiluku ili u drugoj zemlji. Kada deca nešto urade zbog ovih primećenih razlika u
smislu nekog dobročinstva, možemo da pretpostavimo da su u potpunosti usvojila veštinu
empatije EQ.
Dvajna Bruks je učila o beskućništvu u četvrtom razredu. Kao i većina druge djece njene
dobi, to je tema koja ju je interesovala više od onih što se odnose na njen život. Onda je
jednog dana na putu iz škole zastala da porazgovara s jednim beskućnikom i postavila
mu je pitanje. „Šta vam je potrebno?“.
„Potreban mi je posao i kuća“, odgovorio je on. Dvajna je znala da mu ne može ponuditi
te stvari, pa ga je upitala: „Ima li još išta da vam je potrebno?“
„Toliko bi mi prijalo jedno dobro jelo“, odgovorio je, tako da je Dvajna osjetila da je
iječ o nečemu što može da mu priušti.
Posle tri dana kupovine i planiranja, Dvajna je uz pomoć majke i dve sestre napravila
više od sto obroka koje su odvezli u obližnji centar za beskućnike. Gotovo svakog petka
uveče tokom cijele godine Dvajna i njena porodica radili su to isto. Skupljajući
7
