NAZIV USTANOVE

KORUPCIJA I POSLEDICE PO

BEZBEDNOST

SEMINARSKI RAD/

Mentor

Student

Novi sad, 2016. god.

Pravni i bezbednosni aspekti korupcije u Republici Srbiji

SADRŽAJ

Sadržaj koncipiraj po naslovima i podnaslovima (klasičan sadržaj kakav je inače

u udžbenicima)

Dubravka Perić Seminarski rad

str.

Pravni i bezbednosni aspekti korupcije u Republici Srbiji

Sa pravnog i bezbednosnog aspekta, interesantna je definicija korupcije koja

obuhvata skup svih kažnjivih radnji kojima nosilac određene državne ili druge javne
funkcije, zloupotrebljavajući svoj položaj i instituciju u kojoj radi, škodi javnom
interesu (kojem bi morao služiti) u tolikoj meri i na takav način da potkopava poverenje
građana i javnosti u društvu i državi, iz čega proističe da je korupcija društveni, ali i
lični problem.

Korupciju karakteriše prikrivenost, promenljivost i prilagodljivost i ona se

ispoljava   u   svim   sferama   društvenog   života   sa   raznovrsnim   pojavnim   oblicima   i
izraženim stepenom društvene opasnosti, pri čemu posebno valja naglasiti specifičnost
motiva koji se kod korupcijskih krivičnih dela ispoljava u koristoljublju. Raznovrsni
oblici   korupcije   utiču   na   nezakonito   poslovanje   u   okviru   privredne   i   vanprivredne
delatnosti, a sam način izvršenja, specifičnost objekata koji se ugrožavaju korupcijom i
perfidnost   učinilaca   direktno   utiču   na   prisutne   teškoće   u   obezbeđivanju   ličnih   i
materijalnih dokaza kada je u pitanju dokazivanje konkretnih krivičnih dela iz domena
korupcije.

3. Različiti pristupi u literaturi

U najopštijem smislu korupcija predstavlja zloupotrebu moći koju ima

određena funkcija, radno mesto ili položaj u društvenoj ili privrednoj hijerarhiji radi
nezakonitog sticanja materijalnog bogatstva ili statusa.

Većina autora korupciju svodi na zloupotrebu javnih ovlašćenja, političke i

ekonomske (finansijske) moći kako bi se, na ilegalan način, stekla materijalna dobit,
kao i politička satusna pozicija za sebe ili drugo (fizičko ili pravno) lice.

Sveobuhvatnu definiciju korupcije ponudio je Vito Tanzi u svojim

radovima, naglašavajući da ona postoji svuda gde postoji narušavanje principa
nepristrasnog odlučivanja, pa poistovećivanje korupcije sa primanjem (i davanjem) mita
nije ni precizno, niti obuhvata dve pojave koje bi trebalo inkriminisati, ako se želi
obezbediti zakonito vršenje dužnosti od strane službenih lica.

Na sedmoj međunarodnoj konferenciji o borbi protiv korupcije u Pekingu

(1995), Multidisciplinarna grupa za korupciju (GMC), definisala je korupciju kao “čin
podmićivanja i drugi postupak koji se povezuje sa izvršenjem dužnosti od strane lica
zaposlenih u društvenom i privatnom sektoru, kada takav postupak predstavlja kršenje
njihovih dužnosti, što proističe iz položaja državnog službenika, zaposlenog u
privatnom sektoru, ili nezavisnog službenika, a s ciljem sticanja nezakonite koristi za
sebe ili drugo lice”.

Pojam korupcije na navedenoj konferenciji pokusali su da definišu u svojim

naučnim i stručnim radovima pojedini strani autori:

Tako, G. Kouplend na najjednostavniji način definiše korupciju kao

neodgovarajući način korišćenja javne službe za sticanje pravne dobiti. Privatna dobit
manifestuje se kao novac ili položaj, što znači lična korist ili korist u ime nekih drugih
značajnih lica.

A. Van der Zwalman definiše korupciju kao različite postupke sa

zajedničkim imeniteljem nefunkcionisanja demokratskog procesa pri donošenju odluka.

Bošković, M.: Aktuelni problem suzbijanja kompcije, Policijska akademija, Beograd, 2000, str. 5-12

Dubravka Perić Seminarski rad

str.

Pravni i bezbednosni aspekti korupcije u Republici Srbiji

Korupcija postoji kada je privatno lice učinilo uslugu pojedincu na vlasti, ili njegovim
bližnjima.

J. Piechota ukazuje da je reč korupcija izvedena iz latinskog jezika i da ima

više značenja: izopačenost, pokvarenost, ucena, podmićivanje, podmitljivost i slično.
On, takođe, ukazuje na istorijski aspekt korupcije, posebno na rigorozne kazne koje su
primenjivane u Persiji, Staroj Grčkoj i naročito u Rimu, gde je primenjivana čak i
smrtna kazna, ali sve to nije pomoglo da se korupcija iskoreni, pa čak i suzbije.
J. Piechota podržava definiciju korupcije koju je dala Multidisciplinarna grupa za
korupciju (GMC) i ističe da je sadržaj te definicije u skladu sa poljskim pravnim
sistemom koji predviđa kazne za podmićivanje, primanje mita i plaćanje zaštite.

E. Savane smatra da ne postoji homogenost u određivanju sadržaja pojma

korupcije,   a   razlike   proizilaze   iz   činjenice   da   korupcija   poprima   različite   oblike   u
raznim   evropskim   zemljama.   On   ukazuje   na   različito   definisanje   između   aktivne   i
pasivne korupcije u raznim zemljama Evropske unije, ističući da ne postoji problem sa
definisanjem   aktivne   korupcije,   jer   je   može   učiniti   bilo   koje   lice,   dok   kod   pasivne
korupcije učinilac može biti samo veoma kvalifikovana osoba.

U skladu sa definicijom pasivne korupcije, mnoge zemlje (Švedska, Danska,

Holandija, Italija, Ujedinjeno Kraljevstvo i dr.) usvojile su širu definiciju, koja kao
učinioce   obuhvata   javne   funkcionere,   sudije,   članove   parlamenta,   političke   ličnosti,
pripadnike   oružanih   snaga,   funkcionere   centralne   banke   i   pravne   i   ekonomske
konsultante. Međutim, druge zemlje, kao sto su Finska i Portugal prihvatile su užu
definiciju   po   kojoj   se   kao   učinioci   mogu   pojaviti   samo   određene   kategorije   javnih
funkcionera i izbornih funkcija.

Nasuprot ovim autorima, jedan od najpoznatijih savremenih istraživača

korupcije Klitgard čak je postavio formulu koja govori o veličini (uzrocima) korupcije,
ukazujući na to da je ključ suzbijanja korupcije ograničenje monopolske vlasti javnih
službenika. Ona je jednostavna i glasi: korupcija = monopol (vlast) + diskreciono pravo
odlučivanja organa vlasti - odgovornost (neodgovornost) tog organa.

Kada su u pitanju naši autori, za profesora V. Vodinelića, korupcija je

ogroman polip koji obuhvata državnu, društvenu, privrednu i pravnu sferu, gde profiteri
(kriminalitet “belog okovratnika”) bez trunke skrupula, besramno iskorišćavaju svoje
pozicije. Nosioci korupcije nisu asocijalni, odnosno antisocijalni učinioci iz podzemlja
klasičnog kriminaliteta, nego naprotiv, u establišment ugrađeni pripadnici srednjih i
visokih društvenih slojeva, to jest lica na položajima i od ugleda. To su profesionalni
kriminalci koji pripadaju određenoj uglednoj društvenoj grupi i koji zloupotrebljavaju
funkcije rukovođeni motivima bezobzirne pohlepe, zaraženi potrošačkom psihologijom
i željom za visokim standardima. Takav delikvent što više ima, više grabi. Korupcija je
usmerena na slamanje i razaranje poverenja u institucije države i društva, po čemu se
izrazito razlikuje od kriminalnog bogaćenja podzemlja.

Sa sociološkog i kriminološkog aspekta, prema akademiku M. Milutinoviću,

korupcija je društveni, ali i lični problem i zbog toga predstavlja skup svih kažnjivih
radnji kojima nosilac određene države ili druge javne funkcije, zloupotrebljavajući svoj

Teofilović, N.: Korupcija i/ili politika, Kriminalističko-policijska akademija, Beograd, 2007., str. 20

Vodinelić, V.: Metodika otkrivanja, dokazivanja i razjašnjavanja krivicščnih dela korupcije, Bezbednost,

MUP Republike Srbije, 1992., str. 171

Dubravka Perić Seminarski rad

str.

Pravni i bezbednosni aspekti korupcije u Republici Srbiji

5.1. Moralni aspekt

Korupcija kao izrazito negativna društvena pojava nagriza moral određenog

društva kroz ugrožavanje ili uništavanje njegovih socijalnih, ekonomskih, političkih i
pravnih institucija. Ona ruši osnovne ljudske vrednosti, kao što su sloboda,
dostojanstvo, prava čoveka-građanina i njegovu potrebu da stvara i primeni nova znanja
i proizvode (materijalne i duhovne prirode). Ovakav prilaz ukazuje na etičku
komponentu pojma korupcije.

Ponašanje određenih ljudi koji se bave korupcijom je suprotno ponašanju

“običnog” čoveka koji mora da živi od onoga što zaradi na legalan način, u odsustvu
privilegovanog položaja u nekoj državnoj službi, kompaniji, preduzeću ili ustanovi koja
se bavi privrednom ili neprivrednom delatnošću. Korupcija je pojava koja iskazuje
nameru, svest, volju i psihologiju ličnosti korupcionaša, koji želi da zadovolji svoj
motiv koristoljublja na teret države, društva, pojedinaca, grupa, slojeva ljudi. Oni žele
da stiču ekonomska i druga dobra (korist) kojima bi raspolagali bez ikakvog uloženog
rada, putem raznih spekulativnih mera i radnji.

Korupcija razvodnjava moral i uništava njegovu društvenu kohezionu snagu.

Ona ima naročitu sposobnost da stalno umnožava i proširuje svoje brojne posledice koje
dobijaju epidemijski karakter. Kod moralnih krivičnih dela, otkrivanje i dokazivanje se
zasniva, pre svega, na objektivno opipljivim činjenicama. Takva dela često imitiraju
moralno-društvene oblike. Delikti su tako refinirano uobličeni da ljudi spolja ne
primećuju ništa.

5.2. Socijalni aspekt

Korupcija ima socijalne korene jer je, kao i svaka druga devijacija, proizvod

određenog stanja u socijalnoj osnovi društva. Naime, ukoliko je socijalna kriza oštrija,
ona sve otvorenije nagriza i ugrožava temelj društva, tj. države, ekonomskih, kulturnih i
drugih institucija, bez obzira o kom društveno-političkom, odnosno ekonomskom
sistemu je reč. Ova pojava je izraz i plod dubokih stremljenja određenih užih slojeva ili
grupa u društvu, za dominacijom u sferi političkih, ekonomskih i drugih odnosa nad
slojevima koji u datom vremenu imaju nepovoljniji socijalni položaj.

Ova konstatacija se odnosi na onaj sloj ljudi koji nazivamo društvenom ili

podruštvljenom plutokratijom,birokratijom, kao i tehnokratijom, čija je egzistencija
vežana za funkcionisanje privrednog sistema. Ovi slojevi društva su posledica jačanja i
centralizacije državnog aparata i sve većeg uticaja države, kao ekonomskog subjekta, na
privredne tokove u vreme čestih socijalnih i ekonomskih kriza i promena. Plutokratija

birokratija

i tehnokratija teže da, koristeći razne društveno-ekonomske i političke

okolnosti, ostalim članovima društva nametnu korupciju kao metod za ostvarenje svoje
volje i sticanje raznih ekonomskih i drugih pravila u društvu.

Snaga i moć ukorenjenih navika i shvatanja, spontano ili sa znanjem

određenih društvenih slojeva (birokratija i sl.), prenose se i prilagođavaju

Teofilović, N.: Korupcija i/ili politika, Kriminalističko-policijska akademija, Beograd, 2007., str. 28

Plutokratija- Vladavina bogatih ( pomoću novca I kapitala ), vlada novca, bogatih ljudi, plutokrata,

Leksikon stranih reči i izraza, Vujaklija, M., Prosveta, Beograd, 1985., str. 716

Birokratija- Vladavina kancelarijskih Ijudi, činovništva; odredjen društveni sloj hijerarhiske structure

čiji članovi raspolažu manjim ili većim ovlašćenjima, izvedenim iz pravno-državnog poretka, Mala
enciklopedija-Knjiga 1, Prosveta, Beograd, 1978., str. 203

Dubravka Perić Seminarski rad

str.