Danas je, ipak, jedno jezgro kulturne prakse medju pretnjama Parsiju. Pretnja parsiju je samo
postojanje Parsi kulture. Prema jednom ediktu donešenom od strane religijskih vođa Parsija
1918., Parsi religija prepoznaje članove samo u deci čiji je otac pripadnik Parsi religiji. Deca čija
je majka Parsi nazivaju se Parsi autsajderima i nisu prihvaćeni od strane Parsi zajednice.

Ovo je danas značajno zbog toga sto Parsi imaju veoma visoku stopu pismenosti u Indiji

(98%). Međutim, mnoge visoko obrazovane žene Parsi religije, koje imaju dobar posao odabiraju
život bez braka ili kasno dobijaju decu, i tako uzrokuju smanjenje stope fertiliteta. Osim što
kasno dobijaju decu, udaju se i za nekog ko nije iz Parsi zajednice. Dodatno, hiljade Parsija,
muskarca   i   žena,   migrirali   su   u   US   i   Evropu   tokom   prošlih   nekoliko   decenija.
Jedan   Parsi   visoki   sveštenik   ukazuje   na   istorijski   nedostatak   mešovitog   braka   kao   glavnog
razloga za  nemogućnost očuvanja Parsi  kulture i religije u svetu okruženom Hindu pratiocima.
Danas u Indiji Parsi se pitaju da li računaju žene udate za

autsajdere

, kao i decu koju su one

rodile. Ne brojeći ove žene i decu, Parsi populacija u Indiji pala je od 1980. godine, od 100000
na 56000.

Lokalna kultura Parsija je visoko angažovana u globalnoj ekonomiji. Danas se Parsi bori

da održi svoju kulturu i osećaj zajedništva u promeni sveta.

U eri globalizacije popularna kultura egzistira u svetu, prihvaćena od jednih i odbijena od

drugih, dok se svaki ugao sveta infiltrira. Lokalna kultura postoji i napreduje u mnogim mestima
uz pritisak mnogih velikih kulturnih grupa i uz razvoj popularne kulture. Bez obzira na pritiske,
neki članovi lokalne kulture se drže čvrsto zajedno, a sa nekima se održava veštačka ravnoteža.

2. KOJE SU LOKALNE I POPULARNE KULTURE?

Kultura je grupa, odnosno sistem verovanja, normi i vrednosti koje uvažavaju ljudi. Iako

ova definicija kulture zvuči jednostavno, koncept kulture je ustvari kompleksna pojava. Grupa
ljudi koja deli slična tj. zajednička verovanja može biti restrukturirana kao kultura na dva načina:

1.ljudi

sebe

smatraju

nazivaju

kulturom

2. drugi ljudi (uključujući akademike) mogu obeležiti sebe kao grupu ljudi koji čine kulturu.

Tradicionalno, akademici etiketiraju kulturne grupe kao deo populatne kulture. Ideja je ta

da je narodna kultura mala, homogena populacija, tipično seoska, a popularna kultura je velika,
heterogena populacija, tipično urbana i u njoj iskustvo brzo menja kulturne osobine. Umesto da
akademici uzmu u obzir polaritet naroda i popularne kulture, oni narod i kulturu vide kao krajeve
kontinuuma i mnogim kulturama nalaze mesto negde izmedju narodne i popularne kulture.

Nalazimo da je narodna kultura ograničavajući koncept i zbog toga što zahteva kreiranje

liste karakteristika kultura koje se takođe nalaze na nekoj od listi. Jednom kada imamo svoju
listu karakteristika moramo se zapitati: „Da li su Amiši narodna kultura?“ Da li su Navadži
narodna kultura? Postajemo frustritani konceptom narodne kulture. To nije način na koji mi