Morbus Becterew

Uvod
Ankilozirajući spondilitis ili morbus Bechterew pripada grupi hroničnog progresivnog zapaljenskog reumatizma odnosno grupi spondiloartropatija. Bolest počinje između 18. i 45. godine života i češće nastaje kod muškaraca. Tokom bolesti smenjuju se faze egzacerbacije (pogoršanja) i remisije (poboljšanja). Uzrok bolesti nije poznat, ali postoji genetska predispozicija i mogu uticati na njen razvoj različiti faktori kao što su infekcije, naprezanja, i klimatski i mikroklimatski faktori.

Morbus Bechterew

Morbus Bechterew predstavlja sistemsko oboljenje, jer zahvata oči, srce, respiratorni i gastrointestinalni sistem. Najzahvaćeniji sistem je lokomotorni aparat i tada zahvata sakroilijačne zglobove, zglobove kičmenog stuba, kostovertebralne, kostotransverzalne, kostosternalne zglobove, rameni zglob i zglob kuka, akromioklavikularne i sternoklavikularne zglobove, kao i male zglobove šaka i stopala ali veoma retko. Pored zglobova u okviru lokomotornog aparata oštećeni su i ligamenti i tetive jer se na njima razvija upalni proces. Zbog promena na lokomotornom aparatu dolazi do promena posture i to se najpre razvija „stav mirno“ koji se opisuje glavom isturenom napred, blaže naglašenom torakalnom kifozom i ispravljenom lumbalnom lordozom. Drugi karakterističan stav je stav „skijaša“ koji se opisuje glavom u antepulziji, naglašenom cervikalnom lordozom i torakalnom kifozom, a izravnjanom lumbalnom lordozom. Ramena su antepulziji, laktovi, kukovi i kolena u semifleksiji. Tok bolesti je spor pa ovo oboljenje spada u hronično progresivno. Posle 10-25 godina završava ankilozom. Funkcionalna prognoza zavisi od faze oboljenja, načina lečenja i rehabilitacije, kao i od edukacije i zapaža se smanjena samostalnost u ADŽ, reducirana radna sposobnost, potreba za pomagalima i adaptacijama, kao i invalidnost različitog stepena. Životna prognoza je većinom ozbiljna, s obzirom da ova bolest skraćuje životni vek, određuje joj oštećenja unutrašnjih organa, a može doći i do komplikacija zbog atlanto-aksijalne dislokacije koja izaziva kompresiju na kičmenu moždinu.  Dijagnostikuje se anamnezom, kliničkim pregledom, laboratorijskim analizama i rentegenom.