сторија пољопривреде почиње на Блиском Истоку и југозападној Азији пре око
10 000 година негде након последњег леденог доба. До тада, северни део
хемисфере који је био претежно настањен тундама, полако окупира пошумљено

земљиште. Први кораци су били припитомљавање дивљих житарица и оваца, да би се већ
око 8 500 године п.н.е. успешно припитомили пшеница, јечам, овца, коза, свиња и говедо.
Са развојем заједница јасно се се могу уочити повезаности између развоја пољопривреде
на једној страни и развојем највећих цивилизација старог века.Од Плодног полумесеца

пољопривреда се ширила на исток ка централној Азији, западно ка Кипру, Анадолији, а
7000. године п.н.е. и Грчкој. Земљорадња (гајење пшенице) је стигла у северозападну
Европу око 5000. године п н.е.

Двопољни систем је био скоро универзалан. То значи да је
једна парцела била засејавана у пролеће или јесен и када се
поберу   житарице   она   остаје   најмање   годину   дана   ван
производње. У том случају служи искључиво за прехрану
припитомљене   стоке.     Тропољни   систем   је   омогућио
коришћење   земљишта   за   трећину   више.   То   значи   да   је
пролећна сетва била обављана на парцели која је прошле
године била под јесењим усевом.

Потпуна зависност од домаћих усева и животиња (време
када су дивљи извори представљали дијететски неважну
компоненту у исхрани) није настала све до бронзаног доба.
У историјском развоју пољопривреде, значајна су била и велика географска открића која
су омогућила већу размену биљака и животиња (кукуруза из Америке, кромпира са Анда).

1 назив за југозападну Азију



XIV XV

веку горња

граница распона

приноса се кретала у

8:1

односу

у односу на

употребљено семе

