1
UVOD
Pravo je sastavljeno od mnogobrojnih i raznovrsnih pravnih normi. Pravna norma je najbitniji
deo, element prava. Mogla bi se nazvati i pravnim atomom. Ona je poslednji, najprostiji element
prava, koji se više ne može razložiti na prostije pravne elemente. Kad se razloži na svoje sastavne
elemente, onda ti elementi sami po sebi više nisu pravo. Tek kad se svi oni skupe u pravnu
normu, postaju pravo.
Pravna norma je pravilo ponašanju ljudi u društvu sankcionisano od strane države, njenim
monopolom fizičke prinude. Ono što pravnu normu razlikuje od drugih društvenih normi je to što
je to pravilo sankcionisano od strane države.
Pravnu normu ne treba pomešati s članovima ili paragrafima zakona ili drugih pravnih akata.
Ona se retko u potpunosti poklapa sa jednim takvim članom. Jedan član sadrži ili deo jedne ili
više normi, ili pak, ređe, nekoliko normi, a retko kad potpunu pravnu normu.
Za pravnu normu nije bitan sadržaj, šta se u pravnoj normi reguliše, koji odnosi. Isto tako, nije
bitno u kom će obliku biti izraženo pravilo, u pisanom ili usmenom obliku, u ustavu, zakonu ili
nekom drugom aktu. Za pravnu normu nisu bitni ni drugi momenti i obeležja. Ono što je
najvažnije za svaku pravnu normu je njena sakcionisanost od strane države. U sankcionisanju
svake države nije bitno da je država propisala sankciju, kaznu, već da je obezbedila njenu
primenu. Sankciju mogu odrediti i drugi subjekti.
Pravna norma uvek sadrži određenu zapovest. Pravilo ponašanja ljudi koje čini pravnu normu u
stvari zahteva određeno ponašanje ljudi, i kako je obezbeđena primena od strane države, ljudi se
moraju ponašati po pravnim normama. Ukoliko to ne učine, država je obezbedila sankciju.
Država će svojim aparatom, monopolom fizičke prinude obezbediti primenu, primeniti sankciju,
naterati subjekta da poštuje pravnu normu.
Pravne norme se mogu različito izraziti, u pisanom ili nepisanom obliku, uže ili šire, opisno ili
kraće, u pravnim aktima ili njenim delovima. Pri izražavanju pravnih normi nastoji se da one
budu što jasnije, konciznije i razumljive. Norme treba svako razumeti da bi se primenile.
Pravna norma može biti u celosti, biti na jednom mestu u pravnom aktu, a može biti na raznim
mestima, pa i u raznim aktima. Tako se jedan deo pravne norme, dispozicija, može nalaziti na
početku pravnog akta u jednom članu, a sankcija pri kraju akta u sasvim drugom članu. Osnovno
2
je u tome, da pravne norme moraju biti tako izložene u aktima da se lako mogu sagledati, da ih
svako može povezati i obuhvatiti, te da bi se mogle dobro primeniti.
VRSTE PRAVNIH NORMI
Uslovne i bezuslovne norme
Norme mogu biti stvorene u bližoj ili daljoj vezi sa konkretnom situacijom na koju se odnose.
Može se stanje, odnosno činjenice na koje se norma odnosi nalaziti pred stvaraocem norme, kao
nešto što je već postojeće, konkretno, stvarno, a može i da se ne nalazi; može se samo apstraktno
predviđati da će biti, da će nastupiti. Norma se, dakle, može donositi unapred. Unapred doneta
norma ne može se primeniti ako ne nastupi onakva situacija kakva se u njoj predviđa. Nastupanje
takve situacije je, prema tome, uslov za primenu dotične norme. Na primer, umesto da se čeka da
dete bude rođeno ili ubistvo izvršeno itd., pa da se donese tek onda norma o tome, stvaralac
norme može doneti unapred normu po kojoj će postupiti kad se to bude desilo.
1
Uslovne su one pravne norme koje sadrže uslov. Od ispunjenja uslova zavisi primena norme.
Uslov se nalazi u pretpostavci dispozicije i može biti vrlo različit. Kao uslov mogu se predvideti
razni događaji, ljudske radnje, akti…Kao primer uslovne norme može se navesti: “Ko ima
imovinu dužan je da plati porez”. U ovom slučaju je predviđena imovina kao uslov primene
norme.
Bezuslovne norme su one koje ne sadrže uslov. Prema tome, njihova primena nije uslovljena. S
toga ove pravne norme nemaju pretpostavku dispozicije. Kao primer bezuslovne norme može se
navesti: “Zabranjen je prinudan rad” ili “Zajamčena je sloboda misli i opredeljenja”.
I kada ne postoji neposredno jezički iskazana pretpostavka dispozicije, nužno je neoborivo
zamisliti njeno postojanje. Jer, bez pretpostavke dispozicije, nema ni dispozicije, odnosno, samo
ono lice koje se nalazi u situaciji, koja je opisana pretpostavkom dispozicije i može biti obavezno
da se ponaša u skladu sa dispozicijom, tj. ima određena prava i obaveze po osnovu dispozicije.
Opšte i pojedinačne norme
1
Radomir Lukić, Budimir Košutić –
Uvod u pravo
, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Izdavački centar Javno preduzeće “Službeni
glasnik”, Beograd, 2008. godina, str. 127
4
Dispozicija
je prvi glavni deo pravne norme. Ona je primarno, uslovno, relativno, alternativno i
normativno (običajno, moralno ili neko drugo društveno) pravilo ponašanja, tj. zapovest jedne
volje koja raspolaže vlašću upućena drugoj volji (npr. da je svako dužan da plati porez). Bez
dispozicije, pravna norma ne bi mogla da postoji. Ipak, dispozicija nije norma, već deo pravne
norme, njen normativni sastojak, koji normi ne pribavlja pravno svojstvo. Ona sadrži uslovnu
(relativnu i alternativnu) zapovest, jer subjekat slobodno može da bira kako će da se ponaša, ali
on može i da prekrši dispoziciju. Ali, ako je dispozicija jedna uslovna zapovest, to ne znači da je i
pravna norma kao celina jedna uslovna zapovest, jer pored dispozicije, pravna norma sadrži i
sankciju, kao sekundarno pravilo ponašanja, čiju primenu u krajnjem obezbeđuje država svojim
aparatom prinude.
Vrste dispozicija
Dispozicije pravnih normi mogu da se razvrstaju na različite načine i vrste. Prema načinu na
koji je formulisana zapovest, razlikuju se naređujuće i zabranjujuće od ovlašćujućih i
deklarativnih dispozicija.
Naređujuće
dispozicije naređuju subjektu da se ponaša na određen način, zapovedajući mu da
izvrši izvesnu pozitivnu radnju (građani su dužni da plaćaju porez, vojni obveznici da služe
vojsku, dužnik da vrati dug, itd).
Zabranjujuće
dispozicije zabranjuju subjektu da se ponaša na određen način, nalažući mu
negativnu radnju (pasivnost, uzdržavanje, nečinjenje): zabranjeno je ubijati, krasti, klevetati
drugog, itd.
Ovlašćujuće
dispozicije ovlašćuju subjekta na jedno ponašanje. One subjektu niti naređuju, niti
zabranjuju određeno ponašanje (npr. svako ima pravo na zaštitu zdravlja). Ipak, i one sadrže
zapovest za sve druge, da ne ometaju datog subjekta u uživanju nekog njegovog prava.
Deklarativne
dispozicije su one koje sadrže opis, objašnjenje ili definiciju, na izgled ne sadrže
nikakvu zapovest. Međutim, i one sadrže zapovest, samo nije uočljiva, skrivena je, ili se
podrazumeva. Sve dispozicije, dakle, sadrže jednu zapovest koja predstavlja obavezu za sve na
koje se ta zapovest odnosi. Kao takve, one su uvek imperativna pravila ponašanja.
Prema stepenu slobode, tj. određenosti, dispozicije mogu da se razvrstaju na dve glavne vrste:
apsolutno i relativno određene.
Apsolutno
određene
dispozicije (kategoričke, imperativne, kogentne, striktne) sadrže tačno
određenu zapovest koja odnosnim subjektima ne ostavlja nikakvu slobodu. Takve su naređujuće i
zabranjujuće dispozicije.
Relativno određene
(disjunktivne) dispozicije raspolažu različitim stupnjevima slobode, tj.
određenosti za odnosne subjekte. Najvažnije takve relativno određene dispozicije jesu:
dispozicije sa neodređenim pojmovima i pravnim standardima, alternativne dispozicije,
dispozicije koje daju diskrecionu vlast i dispozitivne dispozicije.
