зависности од тога чији је интерес у одређеном моменту требало фаворизовати –
повјериоца или дужника, док се није дошло до данашње етапе у његовом развоју. Као
економска и правна категорија заложно право се јавило још у робовласничком поретку, али
је свој пуни развитак, како у облицима, тако и у дејствима, постигло у капиталистичком
поретку као нужни елемент кредитног система.

Хипотека као облик заложног права на некретнинама се појављује пред сам крај

римске републике и њена специфичност се огледа у томе што је постојала и на покретним и
на непокретним стварима, није било јавности као у данашње вријеме, а заложена ствар је
остајала у дужниковом посједу. Битна карактеристика хипотеке и њена основна разлика
према ручној залози била је у томе да она није садржавала у себи предају ствари
повјериоцу. Хипотека је била уговорно заложно право без предаје ствари. Повјерилац је
имао право да интердиктом, а касније и посебном тужбом (

action Serviana

или

action

hypothecaria

) тражи ствар од сваког код кога се она налази, затим да је прода и да од

добијеног новца наплати своју тражбину. Заложно право се у средњем вијеку развијало под
утицајем германског права. Класичне грађанске кодификације из XIX и почетка XX вијека
рецепцијом римског права уводе принцип публицитета заложног права, за покретне ствари
– предаја ствари повјериоцу, а за непокретне које остају у државини дужника, упис у
земљишне књиге.

Савремени процеси све више захтијевају уједначење и хармонизацију права

обезбјеђења да би се оно могло примјењивати на ширем подручју за извођење сложених
кредитних операција. Еурохипотека представља замишљен облик јединственог европског
заложног права на непокретностима за све државе чланице Европске уније, која би требала
да постоји поред националних права обезбјеђења.

Медић Душко,

Ново стварно право Републике Српске

, 2. измјењено и допуњено издање, Бања Лука, 2016,

178-182.