RAD NA OTKLANJANJU MUCANJA DECE PREDŠKOLSKOG UZRASTA
Logopedski rad na otklanjanju mucanja dece predškolskog uzrasta treba odpočeti što pre i to je
naročito važno radi sprečavanja fiksiranje dečje pažnje na govorni poremećaj. Uspeh uklanjanja
mucanja biće brži i efikasniji ukoliko se pre počne sa radom. U ovom radu potreban je stručan
tim koji će sarađivati, a to je logoped, lekar i vaspitač, koji će usposatviti dobru komunikaciju sa
roditeljima.
Na samom početku logopedskog kursa detetu je potrebno stvoriti prijatne uslove za rad,
obezbediti što veći mir, prijatnu atmosferu. Isto tako, treba ograničavati dečje igranje i druženje
sa drugom decom. Sve su to bitni elementi pri radu kako se ne bi obraćala velika pažnja na
detetove govorne greške.
Postoji osnovni princip u logopedskom radu kod dece svih uzrasta, a to je
lagan (usporen) govor.
Lagan govor se sastoji u tome das u reči i rečenice pri izgovoru razvučene, da se samoglasnici
izgovaraju malo otegnuto, suglasnici se ne smeju dinamizirati, niti sa naprezanjem izgovarati.
Reči u rečenici treba povezati, paziti na naglasak reči i logičku dikciju rečenice, koji moraju biti
ublaženi i početni glas mora biti umekšan i blag.
Mucanje se najčešće pojavljuje na početku glasa ili slogu reči, kad se obično izgovara oštro i s
naprezanjem. Govorne teškoće mucavca se otklanjaju laganim govorom s povezivanjem reči u
rečenici i s blagim početkom glasa. Za izgovor cele rečenice potrebno je uzeti dovoljno vazduha
kako bi se rečenica cela izgovorila, jer posle toga nastaje pauza. Glas deteta ne sme biti suviše
visok i piskav, bolji je glas na srednjoj visini. A po jačini glas deteta mora biti odmeren, bez
kolebanja. Dete treba da se drži slobodno, ležerno, bez ukočenosti i napregnutosti.
Značaj laganog govora je u tome što je u tome što on utiče na psihu mucavca umirujuće,
oslobađa kod deteta naprezanje govornih organa i pojave grčeva, uspostavlja koordinaciju organa
za disanje, fonaciju i artikulaciju, što mucavcu daje vremena da formuliše misao i tako
uspostavlja govorni ritam.
Lagan govor treba da je zastupljen u kući, odnosno među članovima porodice mucavca, kao i u
društvu i školi. To ne treba smatrati da dete treba da govori monotono, usporeno, neprirodno već
je to uslov kako bi dete uklonilo napregnutost svojih organa i steklo uverenje da ono može tečno
da govori.
Slušanje laganog govora-
U početku rada s mucavim detetom logoped govori lagano, a dete
samo sluša jer slušanjem laganog, staloženog i mirnog govora o raznim stvarima koje dete može
shvatiti, kod njega se ispravljaju pogrešno formirane akustičke pretstave i rasvetljavaju pojmovi.
Laganim slušanjem govora logopeda, vaspitača i majke u kući dete polako stiče nove pojmove i
bogati svoj rečnik. Time se bogati i proširuje pasivan govor. A da bi efekat bio jači može se
detetu reći da zatvori oči jer se na taj način potenciraju akustičke pretstave koje predstavljaju
uslov za usmeni govor.
Ovaj način rada treba izvoditi preko dana jer on ne sme biti nametnut kao i bez dugog trajanja
već treba da se odvija spontano.
Aktivan govor- Ponavljanje govora logopeda.
Posle slušanja logopeda, vaspitača i majke dete će
spontano početi da izgovara reči i kratke rečenice. Dok logoped imenuje neki predmet ili priča
po slikama dete će se osiliti da nešto upita, da kaže neku reč ili rečenicu. Ako pri tom zapne u
govoru ili brza, može mu se reći: slušaj, to se ovako kaže, pa se lagano i povezano izgovori ono
što je dete htelo reći. Od deteta ne treba zahtevati da ponovi , dovoljno je da čuje kako se
pravilno kaže.
Vežbe treba das u intersantne, da se stvori prijatna atmosfera i veoma je bitno da se izvode u
vidu igre, na osnovu stavri iz njihove okoline , na dečji život, na priče po slikama, na basne I
druge priče o životinjama.
Praktično izvođenje laganog govora bilo bi na ovaj način. Logoped će prikupiti dečje igračke I
lagano govoriti: “ Da˘ viidiimo ˘koje ˘ti˘ iigračke˘ imaš”. Logoped i dete zajedno, lagano
izgovaraju: “maačka, zeec, meedved, jaagnje, paas, sloon”itd. Posle izgovaranja reči prelazi se
na rečenice i postavljaju se detetu pitanja: ” Šta ˘raadi˘ maačka”, i zajedno se s detetom ponavlja:
“Maačka ˘hvaata˘ miiša”.
Pričanje pričica izodi se opet zajedno. Na primer, logoped i dete posmatraju najpre ilustracije
priče “Deda i repa”. Zatim logoped ispriča priču pa nakon toga zajedno logoped i dete pričaju
isto. Potrebno je obratiti pažnju na disanje i pause.
Samostalan govor-
Sastoji se u pitanjima i odgovorima ,u razgovoru s detetom o igračkama,
igrama i drugim stavrima iz njegoog života i okoline. Mala deca nisu još sposobna da samostalno
izlože neki događaj ili doživljaj, pa će biti potrebno da ih nastavnik pomogne pitanjima i
izgovaranjem nekih reči i rečenica. Kad se kod deteta razvije tečan govor, može mu se poveriti
da kupi nešto u radnji, da prenese neku poruku ili tome slično.
Kada se detetu počnu postavljati pitanja, treba voditi računa da ona budu jasna i određena i da
odgovor sadrži najveći broj reči koji nalazi u pitanjima. Decu predškolskog starijeg uzrasta trba
podsticati na sama pitaju.
Kada dete posmatra ilustracije neke priče logoped će mu reći: “Saad ˘ćemo ˘zaatvoriti˘ knjigu. Ti
ćeš˘ ispriičati tu˘ priiču”. Ako dete u sadržajnom pogledu pogreši, otvoriće se knjiga, posmatrati
ilustracije i dete će se prema nima ispraviti. Zatim logoped postavlja pitanja u vezi sa sadržinom
priče. Ipak, s ovim pitanjima ne treba preterivati. Kod dece predškolskog uzrasta mišljenje nije
toliko razvijeno da bi mogla o mnogim stvarima donositi samostalnost zaključe.
