Спортске   повреде   заузимају   високо   место   у   редоследу   учесталости   повреда   у
савременом   свету.   Због   тога   је   од   великог  значаја   превенција.   Она   произилази   из
разумевања њихове суштине и могућности различитих токова у процесима излечења.
Од нарочитог је значаја поступак непосредно после повређивања. Ове повреде су, по
својој   природи,   најћешће   лаке   повреде,   али   могу   постати   проблем   у   односу   на
такмичарску способност, због варљивог уверења да је могуће брже излечење него што
дозвољавају природни процеси. Опоравак спортисте мора бити потпун, јер се, иначе,
ризикује поновно повређивање, које је најчешће теже.

2.1. ДЕФИНИЦИЈА И КАРАКТЕРИСТИКЕ СПОРТСКИХ ПОВРЕДА

Повреде које се дешавају спортистима, дешавају се и у свакодневном животу, само што
је за спортисте карактеристично да се стално излажу ризицима повређивања, што се,
другим   људима,   ретко   дешава,   изузимајући   неке   професионалне   повреде   или
оштећења, као и повреде које настају у саобраћајним несрећама. Пошто су спортске
повреде масовна појава, утврђена су и правила њихове превенције. Поред тога, лечење
спортских   повреда   је   специфично,   а   циљеви   су   му   тано   дефинисани:   повређени
спортиста   мора   бити   потпуно   излечен,   а   период   неспособности   зависи   од   оцене
способности. Рехабилитациони програми који подразумевају коришћење психолошких
интервенција, као што су идеомоторни тренинг и релаксација, могу имати користи кроз
повећање   самопоштовања   и   бржег   опоравка.   За   враћање   спортисте   на   спортско
такмичење после повреде важну улогу имају и тренери и физиотерапеути. Негативне
психичке   реакције   после   повреде   често   резултирају   недостатком   рехабилитационе
привржености или дужег опоравка (или оба), што наводи оне који раде саповређеним
спортистима   да   траже   додатне   стратегије   за   побољшање   укупног   процеса
рехабилитације. Психолошке интервенције се могу користити за време рехабилитације
да би мотивисале спортисте да се придржавају рехабилитације, да се повећа брзина
опоравка, да се контролише анксиозност и да се повећа самопоуздање.

Ненад Симић НЕТ-75/14

Повреде у спорту

3. ЛЕКАР И ПОВРЕЂЕНИ СПОРТИСТА

Пред   лекара   се,   у   принципу,   поставља,   оштрије   него   обично,   захтев   да   оспособи
спортисту потпуно и што брже ! Повређеног спортисту је могуће лечити добро или
боље,   али,   скоро   никада   брже!   Не   постоје   чаробне   методе   које   могу   да   убрзају
природан ток лечења, али их зато има много које тај ток могу да продуже. Поштовање
овог става је често узрок сукоба лекара и околине (управе клуба, тренера, јавности …).
Притисци су већи што је квалитет спортисте већи. Реакција спортисте на повреду је
другачија него што је то случај у обичним животним приликама. Спортиста је, често,
спреман да игра и са повредом која, у обичном животу, подразумева боловање. Улога
професионализације спорта је само још више заоштрила све ове наведене проблеме, јер
се ради о заради спортисте или и клуба и свих у њему. Наведени проблеми и сукоби су
довели до појаве "чаробних" терапеута у спорту ( у шапцу-чича Радиша са Јевремовца,
у Београду- Стева Костоломац, и у сваком граду има по неки такав "чаробњак") а да не
говоримо   од   људима   који   су   завршили   неку   од   медицинских   школа,   па   чак   и
медицински факултет и специјализације, а у средствима инфомисања се рекламирају
успешним и брзим лечењем спортиста. Из године у годину, у спорту расту снага и
брзина  и изложеност повредама  је  све већа.  Доказ за  то  је  чињеница  да сениорске
светске рекорде од пре 30 година, данас надмашују јуниори и то на тренинзима!