Slabovido dete u vrtiću

Deca sa oštećenjem vida imaju potrebu za konstantnom, dugotrajnom i ponekad specifičnom podrškom tokom obrazovanja, kako u vrtiću tako i u školi. Na osnovu stepena oštećenja vida razlikujemo dve grupe : deca sa delimičnim oštećenjem vida i deca sa potpunim oštećenjem vida. Deca sa oštećenjem vida imaju problem prvenstveno sa tim što ne vide jasno, a to sa sobom povlači mnogobrojne poteškoće – usporeni su, neprecizni, nisu motivisani da gledaju, teško prepoznaju predmete, imaju maglovitu sliku pred sobom, teško uočavaju i razlikuju detalje na predmetima, potrebno im je više vremena pri učenju, nervozni su, nestrpljivi itd. Za ovu decu je veoma naporno da prate i učestvuju u aktivnostima i nastavi jer sporije čitaju i pišu, potrebno im je više vremena da savladaju gradivo, pažnja im je kratkotrajna i nestabilna. Vrlo često ih druga deca zanemaruju i ignorišu tokom aktivnosti i igara, pa tako često postaju pasivni “igrači” ili samo posmatrači. Teško im je da ostvare komunikaciju sa decom tipičnog razvoja pa samim tim ređe učestvuju u socijalnim aktivnostima ( slobodne igre npr.). Ono što je glavni zadatak obrazovnog kadra jeste da deci sa oštećenjem vida obezbede osnovne uslove za razvoj i rad. Podrška uključuje adaptaciju prostora, korišćenje različitih metoda i oblika rada i adekvatnih didaktičkih sredstava. Ono što treba naglasiti jeste da je veliki broj dece sa oštećenjem vida već uključen u redovan sistem školovanja i da njihovo obrazovanje ne zahteva posebne nastavne programe i stručnu pomoć (kada su u pitanju deca sa delimičnim oštećenjem vida). Oni kroz svoje obrazovanje imaju priliku da rastu i da se razvijaju uz drugu decu, da zajedno sa njima budu deo grupe i da daju svoj doprinos, da se socijalizuju, sklapaju prijateljstva, da napreduju. Takođe, deca tipičnog razvoja kroz inkluziju uče da poštuju različitosti, da poštuju i cene osobu na osnovu njenih kvaliteta i osobina a ne na osnovu nedostataka. Sve ovo pomaže razvijanju i postavljanju sistema obrazovanja na jedan viši nivo, jer nas inkluzija uči da budemo tolerantni, otvoreni za saradnju, da pružimo pomoć onima kojima je pomoć potrebna i da stvaramo zdrave međuljudske odnose i sve to u cilju da poboljšamo društvo u kojem živimo i u kojem žive ili će živeti naša deca.