Pojam kulture

Često se pojam kultura vezuje za

latinski jezik

, te se poreklo reči odatle i izvodi. Postoji tvrdnja da pojam

kultura zapravo začeo u mišljenju i delovanju

sofista

.Oni pojam kulture razvijaju sa izvesnom polemičkom

svrhom i u sučeljavanju sa etosom plemstva Grčke. Smisao poruke ovog etosa sastojao bi se u tvrdnji da se
čovek može proccenjivati jedino prema socijalnom poreklu i genetskoj predispoziciji, urođenosti.
Ovde se aristokratska ideologija javlja u ulozi apsolutno merodavnog prosuditelja i kreatora kriterijuma za
valjano odmeravanje čovekovog savršenstva. Protiv tako utemeljenih oblika savršenstva ustali su sofisti sa
svojim viđenjem kulture (insistirajući da se čovek ne shvata statično, već dinamično), ukazuju na otuđenost
viših društvenih slojeva, razbijajući iluziju o njihovoj superiornosti koja se ne može izvoditi iz socijalnog
porekla. Tvrdili su da nije kultura samo ono što dobijamo nasleđem i poreklom negoo i ono što učinimo od
nasleđenih dispozicija.

Kako su smtrali mnogi kulturolozi, reč kultura potiče od rimskog filozofa i oratora

Cincerona

. On na prvom

mestu ima u vidu kulturu ljudske duše, pa je i naziva

cultura animi.

Osnivač psihologije,

Vilijem (Vilhem) Vunt,

reč kultura izvodi iz latinskog glagola

colere,

u značenju

uzgajati, obrađivati zemlju.

Odatle potiče i

cultus agri

ili

cultura agri

u značenju

poljoprivreda

U evropskim jezicima sve do kraja XVIII veka reč kultura se često upotrebljava sa prefiksom agri. Smisao
pojma u latinskom Vunt prevodi kao brigu o oplemenjivanju ili pročišćavanju života.
U prošlosti je postojala tesna veza između pojmova

kult i kultura ( kult

– poštovanje, smerno obožavanje,

npr. Kult predaka, kult sunca u Egiptu.

U srednjem veku

je postojala sintagma cultura mentis – intelektualna

duhovna kultura, duhovno usavršavanje.

Reč kultura se u Evropi ustalila u XVIII veku, kada je Adelung objavio knjigu Istorija kulture, a već
1783. Izraz ulazi u rečnike i ima dva semantička značenja: vladavina čoveka nad prirodom, koristeći
nauku i zanatska iskustva – tehnička kultura/civilizacija,

koja označava tehničke, praktične moći čoveka i

druga kultura kao skup duševnog i duhovnog bogatstva čoveka, njegov intelekt.

Mnogo vekova posle Cincerona kao da se ćutalo o kulturi. Tek ’30-ih XVIII veka, u delovanju

Đanbatista

Vika

(italijanski mislilac, objavio delo Nova nauka 1725). On

je pisao da je kultura čovekov svet, koji je

sam stvorio, što se razlikuje od sveta prirode, gde je Bog kreator tog sveta, dakle kreacija čoveka
nasuprot kreaciji prirode.

Monteskije

postavlja pitanje koliko su čovekove rakcije uzrokovane mogućnostima fizičke sredine u kojoj se

čovek našao, pokušava da ispita prirodu i zvor opšteg duha u društvu. Razmatra nastanak civilizacije u
odnosu na geografske i kimatske okolnosti. On je ljudksi život shvatao kao refleksiju geografskih i klimatskih
uslova, ne mnogo drugačije od shvatanja živoa biljke. No, da je ljudski život svar biologije, civilizacija bi
bila svuda ista gde su prirodni uslovi slični, ali prostor običaja je širi i raznovrsniji od prostora prirode, on se
nastavlja na navike, moral – daje raznovrsnost.

Volter,

zato ističe da je kultura, a ne priroda ta koja daje

različite plodove. Najveći doprinos različitih kulturnih nastajanja i smisao nj. Neprekidnosti Volter vidi u
rađanju velikih gradova. Stav koji identifikujue kulture sa pojavom gradova povezan je sa sagledavanjem
rasta urbane sredine kao opasnosti po kontinuitet kulture, čak kao simptom njenog propadanja.

Ruso

proučavajući odnose prirode i kulture, osporava društva koja ne prihvataju prirodni poredak.

Izvodeći

zaključak da civilizacija poništava prirodu, a da je kultura poriče, te istoriju civilizacije vidi kao
degradaciju čovekovih izvornih svojstava i unutrašnje nevinosti. Napredovanje u kulturi vidi kao
negaciju priorde – stalno se produbljuje jaz između čoveka i prirode.

Čovek koji se udajio od prirodnog

poretka, udaljio se i od svoje unutrašnje prirode.//

Niče

vidi kulturu kao jedinstvo umetničkog stila u svim životnim ispoljavanjima jednog naroda, zato je za

njega raznolikost pretpostavka svake kulture. /*Takav pojam imali su Heleni, jer je i kodnjih kultura izraz
saglasnosti iizmeđu života, mišljenja i htenja.

U civilizaciji mnogi mislioci vide propast kulture. Za Špenglera

civilizacija pokazuje dezintegraciju,

poslednju fazu umiranja kulture, a osnovni uzrok vidi u postojanju gigantskog grada megalopolisa. Društvo
tog grada nije komuna, nego masa koja vodi nomadski,, parazitski život, lišen prošlosti i budućnosti.
Nemiran, neusmeren, bez tradicije, stalno je u pokretu, ne znajući kuda i gde ide. /

2. Moguće definicije kulture

Nastojanja da se kultura teorijski definiše najčeće polaze

od kulturnih činjenica, specifičnog kulturnog

ponašanja, strukture i modela kulture.

Što se tiče viđenja kulture kao

skupa činjenica

– najveći naučni doprinos u ovoj oblasti daje Edvard Tejlor

(istraživač primitivnih društava u drugoj poloviini devetnaestog veka). On kulturu određuje kao kompleksni
skup   koji   obuhvata   saznanja,   veru,   umetnost,   moralne   i   pravne   norme,   običaje.   Ne   izostavljaju   se   ni
sposobnosti   i   navike   koje   čovek   kao   član   društva   razvija   i   prihvata.   Tu   su   prisutne   i   vrednosti   i   sve
manifestacije čovekovog života (sve što nije biologija i ogoljena priroda). I pored toga što kulturne činjenice
kao elementi života nisu izdvojene iz celine društvenog života, iskustva i institucija, one se, kao npr.običaji
mogu neposredno opažati i proučavati. /*Istraživanja primitivnih društava pokazuju da je društvo celina i da
su u njemu prihvatljive samo one promene  koje ne dovode u pitanje tu celinu. Individua   je bez društva
nezamisliva, a pojedinac se oblikuje kao individua, kao čovek, isključivo kao član društva. Tejlor kaže da se
kultura može smatrati kao opše usavršavanje ljudskog roda putem više organizacije društva, snage i ljudske
sreće. /** U ovoj definiciji ne stiže se do određenja kulture koja ima svoje specifičnosti i različitosi u odnosu
na društvene vrednosti.

II Kultura kao model ponašanja

– nastojanje istraživača koji kulturu vide kao modele ponašanja koji

pripdaju   stečenim   ili   prenetim   simbolima,   suočavaju   nas   s   kulturnim   sistemima   koji   se   mogu   smatrati
proizvodima   ljudske   aktivnosti   i   elementima   koji   uslovljvaju   buduću     aktivnost.  Ovi   modeli   obuhvataju
specifičnost ljudskih ponašanja –( simbolizaciju, govor, istoriju, izbor i vrednost, akciju i predviđanja) i ideju
da je kultura priprema ovih spec ponašanja. Franc Boas je istraživao kulturu na ovaj način i smatrao da
istraživač treba da zna jezik urođenika (učio eskimski).   Ubeđen da je jezik izraz naroda i da se njime
akumulira   izvestan   broj   izbora   koji   stvaraju   specifičnu   istoriju,   kulturu.   Zaključuje   da   izvesni   zakoni
upravljaju rastom ljudske kulture, a da je cilj anropologa da otkrije te zakone. Smatrao da svaka kultura treba
da bude formulisana u svojoj zoni, sredini. Na taj način bi se udaljavala i od velikih geografskih sinteza.
Posredstvom kulturnih procesa dolazi do novih ponašanja jer svaka kultura se transformiše pod uticajem
druge i na nov načiin modelira ono što prima od kultura sa kojima ostvaruje komunikaciju  (akulturacija).
Tako dolazi do promene modela ponašanja.

III Kultura kao model i kao struktura

–Kreber i Klakhon dolaze do zaključka da se kultura sastoji od

eksplicitnih   i   implicitnih   modela   kao   dostignuća   društvenih   grupa,   s   tim   što   kulturni   sistemi   mogu   biti
shvaćeni   kao   proizvodi   aktivnosti  ali  i   kao   uslovljavajući   elementi   za   dalju   aktivnost.   Stabilnost   i
koherentnost kulture vezuje se za

bazične

, a njena promenljivost za

sekundarne

modele kulture. Pa se i

navodi da bi pismo pripadalo bazičnim, a društvena organizacija sekundarnim modelima. ?Zapaženo je da
model označava simulaciju strukture kojim se pokrivaju zamišljeni i mogući slučajevi.? Zato se i kaže da se
fonološki model određenog jezika susreće sa svim mogućim glasovima istog jezika, njegovim jezičkim
kontekstom, jezičkom frazom. Takođe, da se odstupanja u kulturi mogu konstituisati kao kulturni model. On
se može proučavati objektivnje i produbljenije uz prisustvo više nauka – lingvistika, etnologija, istorija,
psihologija, socciologija.

Levi Stros

(Štraus) dokazuje da socijalna struktura karakteriše sistem kao i da je sastavljena od elemenata od

kojih ni jedan ne može da se izmeni a da ne izazove promenu kod drugih el. To upućuje na zaljučak da su
socijalne strukture i kulturni modeli u komplementarnosti. Društvene celine i kulturni sistemi svakako su u
odnosima međuzavisnosti. To pokazuje i Parsonsov centralni sistem vrednosti kao skup duhovnih vr koji
prihvataju svi čl društva, što postaje snaga adaptacije i integracije. Zato se fenomen kulture i oblici društvene

On dokauje da privilegovan položaj kulture stvara preduslove za jaz između civilizacije i kulture, između
nužnosti i slobode, koji je uslovio da nenaučna kultura i dalje postoji kao rezervat. Gubi veru u nauku, koja se
pokazala podatiljivom silama represije i establišmenta i polaže nade u nenaučnu kulturu – umetnost, koja
čuva jezgro kritičke negacije datog. Međtutim, već ’70. Izražava skesu i prema nenaučnoj kulturi i smisao
novog humanizma i kulturi vidi u utopiji čoveka koji se igra. /*Tako je odložena mogućnost kulture kao
slobodneprakse koja se svesno odupire svetu postvarenja. /
*Sloboda u kulturi je pepoznatljiva kao nasojanje da se živi spontano, stvaralački i dostojanstveno. Bez te
slobode nezamislivo je samopotvrđivanje i razvitak urođenih sposobnosti pojedinca. Nema intelektualnih,
stvaralačkih i moralnih vrednosti ako u kulturi pojedinac nije slobodan. Teško je odrediiti da li je i za slobodu
i za kulturu pogubniji totalitarni sistem ili čoveovo unutrašnje ropstvo – njegova autocenzura. Danas je,
nažalost, prisutnija kultura u mrežama civilizacije od one koja je otvorena za nesputano stvaralaštvo, krtički
dih i transcedenciju. Zato se nameće pianje današnjice – da li čovek može da se približi slobodi kao svojoj
suštini ili suštini života. ....
*Moren polazi od stanovišta da se kultura ne sme posmatrati ni kao koncpt ni kao idikativno načelo, nego kao
način doživljavanja globalnih problema. Definište kult. Kao informaciono-organizacionu sferu koja
obezbeđuje i održava ljudsku, individualnu i društvenu složenost (iznad nivoa spontane složenosti koja bi
nastala iz društva kada bi bilo lišeno tog stečenog info-organizacionog iskustva)./

Miladin Životić razmatra razlike kulture i civilizacije i pokazuje kako je savremeni čovek naučniim
metodama sebe tako objektivizovao da je svoje postojanje pretvorio u postojanje na način predmeta –
to je i vid pretvaranja kulture u civiilzaciju. /*

Ono što je važno je da su i kultura i civilizacija tvorrevine čovekovog stvaralačkog bića. One su

dve strane medalje, koje se n emoraju razilaziti, jer čine osnovu čovekove prakse

Teorija o kulturi ne bi smela da zaobiđe praksu savremene kulture

i njena različita prekoračenja u

odnosu na traddicionalne vrednosti. Tu bi svoje mesto našla i

masovna kultura i k. Avangarde, kao i

kontrakultura

. Pokazalo bi se da su vladajući sistem vrednosti i oficijelni obrasci kulture najbliži masovnoj

kulturi, a najudaljeniji od subverzivnih, prevratničkih značenja i nereda kontrakulture. U ovoj raznolikosti
realizacija kulture komplikuju se mogućnosti njihovog određenj ai vrednovanja. /*

3. Oblici društvene svesti i njihovi međusobni odnosi

Kultura, kao specifičan oblik društvene svesti, poseduje sledeće odlike:



duhovnost (racio – duša – duh)



vrednosti koje nemaju praktičnu korist (otuda kultura ne pokazuje tendencije napretka)



humanitet



katrazičnost.

Sama priroda kulture (

duhovnost)

određuje njen specifičan položaj prema drugim

oblicima društvene svesti

- religiji, filozofiji, nauci, moralu, umetnosti, ideologiji, javnom mnjenju

. Tako, na primer, ukoliko

umetnost,

kao obilik društvene svesti, prevshodno nastoji da izrazi emocije i čovekovu iracionalnu prirodu, a

nauka,

raspolaže racionalnim, argumentacijskim aparatrom, onda je kultura

širi oblik društvene svesti od

njih

jer u sebi objedinjuje i iracionalno i racionalno.

Religija

je jedan od najstarijih oblika društvene svesti, koji na mističan način odražava objektivni svet. Ona

odražava život ljudi iskrivljeno i lažno. Pomoću religije ljudi u svojoj svesti, pored vidljivog, postojećeg,
materijalnog sveta, stvaraju i drugi nevidljivi, mistični svet u kome postoji „natprirodno biće“, za koje veruju
da upravlja njihovim svakodnevnim životom. Zato se religija shvata kao

organizovani skup ili struktura

zamisli (učenja, verovanja), osećanja, simbola i kulturnih radnji vezanih za „onostrano“ ili „natprirodno
biće“.

Religija ima svoje

sastavne elemente

, a to su:

religiozna verovanja

(o svemoćnom, sveznajućem, nadprirodnom biću),

religiozna osećanja

(kompleks različitih osećanja zavisnosti, odanosti, poslušnosti, strahopoštovanja i sl),

religiozne ritualne radnje

(obredi, ceremonije, vračanja i sl) i

religiozni simboli

(preko kojih religiozni čovek prikazuje nevidljiva „natprirodna bića“ i uspostavlja vezu

sa njima). P
5. poslednji element su

religiozni funkcioneri

(najpre vrači, a kasnije sveštenici) i

religiozna organizacija

(crkva).

Postoje različita

tumačenja o nastanku religije

teološko

- tvrde da je religija urodjena čoveku. Ona nastaje sa nastankom čoveka i postojaće sve dok postoji

svet i ljudi.
2. Po

psihološkom tumačenju

religija je nastala kao rezultat odredjenih čovekovih osobina – strah, bolest,

smrt i sl., kao i shvatanja da u prirodi postoje odredjene više sile koje su mu nepoznate ali koje odredjuju
njegovu sudbinu.
3. Prema

prosvetiteljskom tumačenju

religija je rezultat čovekovog neznanja i nemoći da objasni mnoge

prirodne pojave.
4. Po

marksističkom tumačenju

religija je istorijska i društvena kategorija. Nastala je na odredjenom

stepenu društvenog razvoja.

Koreni nastanka religije

Postoji više faktora koji su uslovili pojavu religiju, a najznačajniji su

gnoseološke, socijalne i psihološke

prirode

Čim je čovek počeo da se oformljuje kao svesno biće, počeo je da traži odgovore na niz pojava sa kojima se
susreće. Kao nije mogao adekvatno da objasni pojave oko sebe, usled veoma niskog stepena razvoja
društvene svesti, iskustva i znanja, on je bio sklon da im pripisuje svojstva nekih nevidljivih viših sila.
Prema tome, religije prvenstveno nastaje iz neznanja. Medjutim, kasnije sa razvojem društva i pojavom
klasa, javlja se i razvija i drugi koren religije – klasni interesi. U klasnom društvu, u uslovima postojanja
privatne svojine i eksploatacije dolazi do otudjenja čoveka gotovo u svim sferama života i rada, tako da se
čovek oseća nemoćan i zavistan od mnogo faktora, što u njemu radja ideju o višoj natprirodnoj sili.
Psihološki faktori su, takodje, uticali na nastanak religije i to naročito na stvaranje religioznih predstava kod
primitivnih ljudi, ali i u kasnijoj istoriji ljudskog društva oni imaju značajnu ulogu. Od psiholoških faktora na
nastanak religiozne svesti naročito je uticalo osećanje straha od smrti, osećanje prolaznosti, konačnossti
ljudskog života i čovekove nemoći da utiče na sve to.

Funkcije religije

Saznajna funkcija

religije ogleda seu činjenici da ona formira odredjen pogled na svet, prirodu i ljudsko

društvo.

Kompenzatorska funkcija

religije se sastoji u tome što ona religioznom čoveku služi kao sredstvo za

psihološko savladavanje osnovnih životnih problema. Ovom funkcijom se pruža i uteha religioznim ljudima
prd iskonskim strahom od smrti, obećavajući im večni život tek posle smrti.

Socijalna funkcija

religije se sastoji u opravdanju klasnog sistema, eksploatacije i nejednakosti medju ljudima.

Upravo preko jedinstvene religije, društvo podeljeno na dve klase odražavalo se u jedinstvu.

Karakteristično za sve religije je shvatanje da postoje odredjene sile koje upravljaju svetom i pojavama u
njemu, kao i verovanje da uporedo sa objektivno postojećim svetom, postoji i drugi, zagrobni svet. Takodje,
zajedničko svim oblicima religije je da one predstavljaju nestvarni, mistični odražaj objektivno, postojećeg
sveta i odnosa u njemu, a specifičnost je u načinu na koji su to činile.
Sve religije možemo podeliti na

prirodne

objavljene

. U prirodne religije spadaju animizam, totemizam i

kult prirode, a u objavljene – teizam, koji se deli na politeizam i monoteizam.

Animizam

je prva faza u razvoju religije. To je prvi oblik razmišljanja o svetu i najprimitivniji način

tumačenja pojava i promena koje se u njemu dešavaju. Svaki predmet, svaka pojava ima svoju dušu (od
latinske reči „anima“ – duša).

Faze razvoja morala

Postoje tri faze u razvoju morala: altruistički, egoistički i socijalistički moral.

Altruistički moral

je moral besklasnog društva – prvobitne ljudske zajednice. Osnovne karakteristike

ovog morala su druželjublje, saradnja, uzajamna pomoć i razumevanje.

Sa nastankom klasnog društva dolazi do stvaranja

klasno – egoističkog morala

. On je postojao i

razvijao se u čitavom periodu razvoja klasnog društva, kao robovlasnički, feudalni i buržoaski moral.

Sa nastankom socijalističkog društva i ukidanjem osnovnih klasa stvaraju se preduslovi za

prevazilaženje egoističkog i stvaranje

socijalnog morala

Filozofija

(grč. Reč philosofia- ljubav prema mudrosti, od filija-ljubav i sofija-mudrost)

kao poseban oblik društvene svesti predstavlja sistem saznanja o najopštijim, najsveobuhvatnijim i
najapstraktnijim zakonitostima razvoja prirode, ljudskog društva i mišljenja. Predmet filozofije je objektivna
stvarnost u celini.

Nastanak filozofije se vezuje za nastanak klasnog društva. Filozofija najpre nastaje u Kini, nekoliko hiljada
godina pre nove ere, a zatim u državama današnjeg Srednjeg Istoka, dok od evropskih država najpre nastaje u
Grčkoj.
Od samog nastanka pa sve do danas u okviru filozofije su se preplitali najrazličitiji sistemi mišljenja, ali su
dva najvažnija i najtrajnija – materijalizam i idealizam. Dva su osnovna kriterijuma za njihovo medjusobno
diferenciranje – ontološki i gnoseološki. Prvi se odnosi na primarnost, a drugi na istovetnost bića i mišljenja.

Oni filozofi koji tvrde da je materija primarna, te da ona postoji nezavisno od mišljenja, kao i da samo

mišljenje predstavlja proizvod materije, pripadaju

materijalističkom pravcu

, i oni zastupaju materijalistički

pogled na svet, dok oni filozofi koji tvrde da duh ima primat, kao i da je sam materijalni svet proizvod duha,
pripadaju

idealističkom pravcu

Dogmatizam

veruje u mogućnost potpune spoznaje sveta i veruje u sistem „konačnih istina“,

odnosno, u sistem nepromenljivosti već saznatih istina. Po tom shvatanju jednom već saznate istine su
konačne i zauvek date.

Skepticizam

sumnja u mogućnost ili u istinitost ljudskog saznanja. Ovo shvatanje ne negira u

potpunosti mogućnosti saznanja objektivno postojećeg sveta, ali to prihvata sa puno rezerve, sumnje,
pesimizma.

Dijalektički materijalizam

smatra da postoji mogućnost spoznaje sveta, ali da proces spoznaje nije

automatski, jednostavan i pravolinijski. Smatra da saznanje predstavlja jedan beskonačan proces koji se kreće
od neznanja ka znanju.

Nauka

od grčke reči logos, predstavlja istiniti sistem saznanja o objektivnoj stvarnosti, koji se izražava u

činjenicama, dokazima i naučnim zakonima. Ona otkriva i objašnjava pojave, procese i odnose u prirodi i
društvu. Nauka predstavlja najznačajniji oblik društvene svesti.
Naučno saznanje često polazi od običnog, svakodnevnog saznanja. Medjutim, dok obično saznanje otkriva
spoljašnje i slučajne odnose medju pojavama, procesima i odnosima, naučno saznanje nastoji da otkrije
unutrašnje, suštinske, nužne veze u njima. Na taj način se otkriva odredjena pravilnost, zakonitost koja postoji
u prirodi i društvu.

Nauka nije samo istinit, proveren, već i koherentan, povezan, osmišljen sistem saznanja, ona

predstavlja sistem saznanja o objektivnoj stvarnosti koji nije nikada konačan i potpun.

Nauka predstavlja otvoren sistem saznanja,koji u susretu sa praksom, iskustvom i činjenicama stalno

proverava, dokazuje, proširuje i obogaćuje ili koriguje i ispravlja.

Podela nauka

Prirodne nauke

(fizika, hemija, biologija) za predmet istraživanja imaju prirodu,odnosno pojave,

procese i odnose u njoj.

Društvene nauke

(istorija, sociologija) proučavaju društvo u raznovrsnim oblicimamanifestacije i to

kako društvo u celini, tako i pojedine sfere, pojave i zakonitosti društvenog života.