Ispitna pitanja:
1.
Nauka
2.
Istinito saznanje
3.
Principi naučnog saznanja
4.
Odnos nauke i drugih duhovnih tvorevina
5.
Prirodne i društvene nauke
6.
Pozitivizam
7.
Istorizam i hermeneutika
8.
Maks Veber
9.
O determinizmu uopšte
10.
Specifičnosti društvenog determinizma
11.
Pojam naučnog metoda
12.
Logički element metoda i indikatori ili pokazatelji
13.
Definicije
14.
Klasifikacije
15.
Zaključivanje
16.
Postupak naučnog istraživanja
17.
O istraživačkim tehnikama
18.
Posmatranje
19.
Ispitivanje
20.
Merenje
21.
Statistički metodi
22.
Analiza sadržaja
23.
Eksperiment
24.
Uporedni metod
25.
Naučno objašnjenje i predviđanje
26.
Naučni zakon
27.
Naučna teorija
28.
Predmet sociologije
29.
Sociologija i druge društvene nauke
30.
Globalnost sociološkog metoda
31.
Čemu sociologija
32.
Funkcije sociologije
33.
Posebne sociološke discipline
34.
Priroda i društvo
35.
Društvo i individua
36.
Društvo kao celina društvenih delovanja i odnosa
37.
Konstitutivni elementi društva
38.
Društvena pojava ili društveno delovanje
39.
Akteri društvenih delovanja
40.
Potrebe i interesi
41.
Vrednosti
42.
Norme
43.
Statusi i uloge
44.
Podela rada
45.
Pojam društvene strukture
46.
Vrste društvenih grupa
96.
Postindustrijsko društvo
97.
Informatičko društvo
98.
Pojam globalizacije
99.
Globalizacija i pravo
100.
Novi srednji slojevi
101.
Siromaštvo
102.
Masovna društva
103.
Masovna kultura
104.
Slobodno vreme
105.
Sekularizacija i desekularizacija
106.
Ekološka dimenzija društvenog razvoja
107.
Obrazovanje u savremenom društvu
108.
Obrazovanje i društvene nejednakosti
1. NAUKA
Nauka je svojevrsno racionalno-iskustveno saznavanje istine o svetu.
Da bi se definisala nauka potrebno je odrediti njen najbliži rodni pojam, a za to postoji bar
pet mogućnosti:
1.
ljudsko saznanje
2.
duhovna tvorevina
3.
društvena svest
4.
društvena delatnost
5.
saznajna delatnost
1.
Ako nauku definišemo kao
vrstu ljudskog saznanja
onda je osnovni (imanentni) cilj nauke saznavanje
istine. Time se otvaraju gnoseoepistemiološka pitanja odnosa nauke i drugih vidova ljudskog saznanja
(gnoseologija-teorija ljudskog saznanja, epistemologija-teorija naučnog saznanja), kao i ontološke (bavi se
bićem) , gnoseološke i aksiološke (vrednosne) pretpostavke, kada je filozofija ili filozofija nauke u pitanju.
Naučnici polaze od pretpostavke da svet postoji u da se istina o njemu može saznati.
2.
Ako nauku definišemo kao
duhovnu tvorevinu
ili
duhovno stvaralaštvo
, time se nauka smešta u svet
simboličkog značenja, duhovnu kulturu ili kulturu u užem smislu, kulturno stvaralaštvo. Moramo znati da
postoje sledeće duhovne tvorevine, prema Radomiru Lukiću:
- društvena otkrića
- društveno stvaralaštvo
- društvena pravila
Društvena otkrića otkrivaju svet onakav kakav on jeste. Ovde spada ideologija, religija i filozofija. Svaki
naučnik teži ka saznavanju istine. To zahteva mukotrpni rad, mada nam se ponekad čini da naučna otkrića dolaze
iznenada i neočekivano. U retkim trenucima, kada naučnik iznađe rešenje, tada se naučno stvaralaštvo zaista
približi umetničkom delu.
U društveno stvaralaštvo spada stvaranje vrednosti i umetnost.Osnovna vrednost u umetnosti je lepo kao
estetski doživljaj, a ne istina kao racionalna kategorija. Umetnost takođe ima saznajnih elemenata (pa je po tome
slična nauci), ali je umetnička istina, za razliku od naučne istine, suviše emotivna i intuitivna. Umetnička istina
je
logika srca
,
a ne logika razuma ( Blez Paskal). Bez obzira na to, umetnost ipak može dati doprinos nauci.
Društvena pravila su razni društveni propisi (pravni, moralni, zakonski itd).
Društvena pravila su normativni iskazi, a naučna pravila su indikativni iskazi. To znači da društvena pravila, kao
normativni iskazi, propisuju ono što bi trebalo (što bi valjalo) da bude, a naučna pravila, kao indikativni iskazi,
tvrde ono što jeste.
Naučni zakon (pravila) se otkrivaju, a društvena pravila se donose (na primer, zakon se donosi).
2. ISTINITO SAZNANJE
Ako je saznajni (osnovni) cilj nauke otkrivanje istine o svetu, postavlja se pitanje
šta je istina i
koji uslovi
moraju biti ispunjeni da bi se neko saznanje smatralo istinitim.
Treba reći da o ovim pitanjima u filozofiji postoje mnoge kontraverze i rasprave.
U svojoj
Metafizici
Aristotel kaže: “Istina je reći o onom što jeste da jeste, a o onom što nije da nije.
Neistina je reći o onom što jeste da nije, a o onom što nije da jeste.”
Tako je istina određena kao
slaganje misli i stvari
.
Prema tome, istinito je ono saznanje koje odgovara stvarnosti tj. koje je korespodentno ili adekvatno. To je
teorija korespodencije
(klasična teorija istine) - kazuje u čemu je suština, ali ne i koji su kriterijumi za njeno
saznavanje/utvrđivanje.
Klasičnu teoriju korespodencije, Kant i Hegel ovako interpretiraju:
Kant
smatra da je istina međusobno slaganje misli (jednih sa drugima i sa zakonima mišljenja), a istinit je onaj
iskaz koji je opštevažeći. To dalje znači da istina ne postoji, istina važi.
Hegel
smatra da postoji objektivna i subjektivna istina. Objektivna istina je slaganje predmeta sa samim sobom,
a subjektivna istina je slaganje naše predstave o predmetu sa samim predmetom.
Postoje dve grupe teorija koje pokušavaju objasniti šta je istina:
1.
subjektivističke
2.
objektivističke teorije
Po
objektivističkim teorijama istina
postoji nezavisno od našeg ljudskog saznanja.
Na primer, zakon gravitacije je postojao i delovao i pre nego što ga je Njutn formulisao, čak i pre nego što su
ljudi postojali. Međutim, kod objektivističkih teorija nailazimo na
tri poteškoće
:
1. mistična svest
– svet postoji nezavisno od naše svesti, ali da bismo išta znali o tom svetu moramo da imamo
nekakvu svest. Ako ta svest nije ljudska, onda sledi da je mistična
2. razvitak nauka
– objektivistički pojam istine ne može se uskladiti sa razvitkom nauke. Za mnoga saznanja
se, u datom trenutku razvoja nauke, mislilo da su istinita, a kasnije se pokazalo da su pogrešna ili delimično
istinita, čak i pogrešna.
3. konkurentske teorije
(važnost krucijalne činjenice) – postoje brojne naučne teorije koje su suprotne jedna
drugoj i dokle god se iskustveno ne provere, nećemo moći reći da je neka naučna teorija apsolutno tačna, već
samo relativno tačna. U tom proveravanju važnost ima
krucijalna činjenica
, koju može da objasni samo
jedna teorija, sve druge ne.
