1. Предавање Међународно приватно право
I Део
Назив и правна природа међународног приватног права
Сам назив међународно приватно право (
Рrivate International Law)
потиче од америчког аутора
Џозефа Сторија
(Јоseph Story),
који га је 1834. године навео у свом познатом делу
Сommentaries
of the Confict of Laws
. Правне норме, које припадају овој грани права имају задатак да реше сукоб
закона приликом избора меродавног права. Крајем XIX века, немачки правник Франц Кан
(Franc
Kan)
је запазио да спорови у међународном приватном праву започињу од самог назива
(Titelblatt).
У
соттоп law
систему, поред назива приватно међународно право
(Рrivate International Law)
и
међународно приватно право
(1nternational Private Law),
користи се и термин „сукоб закона"
(Conflict of Laws ).
Велики део међународног приватног права у свакој земљи спада у област
међународног права, док други део чини унутрашње међународно приватно право, што значи да је
појам међународно везан за предмет ове научне дисциплине и не постоји универзално
Међународно приватно право.У Србији, прве норме међународног приватног права налазимо у
Српском грађанском законику (1844).
Предмет међународног приватног права
Актуелним Законом о решавању сукоба закона са прописима других земаља прописано је
одредбама члана 1. да овај закон садржи правила о одређивању меродавног права за статусне,
породичне и имовинске, односно друге материјалноправне односе с међународним елементом и
правила о надлежности судова и других органа Републике Србије за расправљање наведених
односа, правила поступка и правила за признање и извршење страних судских и арбитражних
одлука.
Имајући у виду наведено, међународно приватно право се дефинише као скуп правних
норми, које се примењују на грађанскоправне и привредноправне односе са елементом
иностраности, а тичу се надлежности судова (државних и арбитражних), органа за
алтернативно решавање спорова и органа управе, примене меродавног материјалног права, те
дефинисања услова и поступка за признање и извршење иностраних судских и арбитражних
одлука донетих поводом односа са елементом иностраности.
Извори међународног приватног права (домаћи)
Домаћи извори међународног приватног права
Материјалне изворе у међународном приватном праву као и у другим гранам права представљају
друштвени и политички интереси, који одређују садржину законодавства, док су формални извори
права општи правни акти у којима су садржане норме међународног приватног права.
а.)
Устав
Устав је највиши правни акт у хијерархији правних аката једне државе и као такав може бити
директни или индиректни извор норми међународног приватног права. Уставне одредбе су општег
карактера и односе се на регулативу законодавне надлежности материје међународног приватног
права у федеративним државама, регулативу правосудног система и дејства судских одлука,
регулативу основних права човека и грађанина и положаја странаца, основне постулате
друштвеног уређења, питање држављанства, положаја домаћих држављана у иностранству и
пружања дипломатско-конзуларне заштите домаћим држављанима у иностранству и
хијерахизацију различитих извора права.
б) Закони
Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља из 1982. године још увек је актуелан
и најзначајнији је закон у области међународног приватног права, који ову значајну материју
регулише уз низ закона и подзаконских аката, али у оквиру своје основне материје. Закон о
решавању сукоба закона садржи структурално шест глава и њиме је регулисана материја сукоба
закона и сукоба јурисдикција. Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља, као
ни Закон о међународном приватном праву не обухвата целокупно међународно приватно право
Србије.
У области меничног и чековног права колизионе норме садржи Закон о меници. Значајан је Закон
о поморској и унутрашњој пловидби, као и Закон о облигационим односима и основама
својинско-правних односа у ваздушном саобраћају. Закон о облигационим односима и основама
својинскоправних односа у ваздушном саобраћају донет је на основу члана 97. став 1. тачка 7.
Устава
Републике Србије, по коме Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, својинске и
облигационе односе и заштиту свих облика својине. Колизионе норме садрже Закон о стечају и
Закон о заштити потрошача.
Једностране норме о територијалној и персоналној примени на случајеве са елементом
иностраности садрже важећи Закон о раду, Закон о заштити конкуренције.
Значајни су Закон о основама својинско-правних односа и Закон о страним улагањима, те Закон о
пољопривредном земљишту, Породични закон и Закон о јавном информисању. Супсидијерни
извори права у овој области су и Закон о спољнотрговинском пословању и Закон о девизном
пословању као и важећи Закон о парничном поступку и Закон о извршењу и обезбеђењу, Закон о
ванпарничном поступку , те Закон о арбитражи.
Даном почетка примене Закона о извршењу и обезбеђењу престао је да важи Закон о извршном
поступку.
в. ) Судска пракса и правна наука
Судска пракса, не представља формални извор права код нас. Ипак, ако у поступку пред
првостепеним судом у већем броју предмета постоји потреба да се заузме став о спорном правном
питању које је од значаја за одлучивање о предмету поступка пред првостепеним судовима,
првостепени суд ће по службеној дужности или на предлог странке, захтевом да покрене поступак
пред Врховним касационим судом ради решавања спорног правног питања. Суд који је покренуо
поступак за решавање спорног правног питања дужан је да застане са поступком док се не оконча
поступак пред Врховним касационим судом. Ако је Врховни касациони суд решио спорно правно
питање, странке у поступку у коме се поставља исто спорно правно питање немају право да траже
његово решавање у парници која је у току.
Иако не представља формални извор права, правна наука својим ауторитетом често утиче на рад
законодавца или судова.
Међународни извори међународног приватног права
а. )Међународни уговори
Међународним уговорима се регулише питање судске надлежности и поступка, пружање правне
помоћи, питање правног положаја странаца, те признање и извршење страних судских и
арбитражних одлука. У настанку међународног уговора и његовом имплементирању у извор
унутрашњег права треба разликовати неколико фаза, а то су фаза закључивања уговора, када
овлашћени представници државе потписују текст уговора о којем су претходно преговарали и са
Примери
(1)Претпоставимо да се ради о разводу брака између нашег држављанина и португалске
држављанке. Реч је о младим људима који су се упознали на
„Еxit"-у
и убрзо затим склопили брак.
Првих неколико месеци живели су Новом Саду, а затим су се преселили у Португалију. После
годину дана, схватили су да је брак за обоје био лепо искуство, али да свако од њих има друкчије
планове за будућност и да више не желе да остану заједно. Ком суду подносе тужбу?Шта суд мора
прво да уради? На који начин утврђује међународну надлежност, које право се примењује као
меродавно, шта се догађа са донетом пресудом?
(2)Претпоставимо да наш држављанин који се налази на „привременом раду" у Швајцарској
поднесе у Новом Саду, против своје супруге, швајцарске држављанке, тужбу за развод брака. Ком
суду подносе тужбу? Шта суд мора прво да уради? На који начин утврђује међународну
надлежност, које право се примењује као меродавно, шта се догађа са донетом пресудом?
(3) Претпоставимо да се наш држављанин, који је готово цео свој радни век провео на
„привременом раду" у Немачкој, пред крај живота врати у домовину и купи кућу, а убрзо затим,
умре. Као наследници, појављују се његова деца, син и кћи, страни држављани. Који суд поступа?
Шта суд мора прво да уради? На који начин утврђује међународну надлежност, које право се
примењује као меродавно, шта се догађа са донетом пресудом?
4) Претпоставимо да холандски купац наручи од продавца из Србије већу количину малина, али по
испоруци робе не изврши своју обавезу плаћања. Ком суду се подноси тужба? Шта суд мора прво
да уради? На који начин утврђује међународну надлежност, које право се примењује као
меродавно, шта се догађа са донетом пресудом?
2. Предавање Међународно приватно право
II Део
Тачке везивања
Појам, функције и врсте
Тачке везивања се дефинишу као појмови и одлучујуће(релевантне) чињенице на основу којих се
установљава веза између релевантног елемента правног односа и државе суда или неке друге
државе, када се у спорном односу јављају чињенице повезане и са страном и домаћом државом.
Тачке везивања су на пример држављанство, пребивалиште, место налажења ствари, место
закључења или извршења правног посла и друге чињенице.
У правној теорији тачке везивања се означавају латинским именима - на пример, као
lex nationalis
,
forum nationalis
(када је реч о држављанству, у зависности од тога да ли се на основу њега одређује
меродавно право -
1ех
или надлежност суда -
forum),
исто тако,
lex domicilii ,
односно
forum
domicilii
(када је реч о пребивалишту као тачки везивања),
1ех rei sitaeе odnosno forum rei sitae
(кадаје реч о месту налажења ствари),
1ех loci delicti ,
односно
forum loci delicti
(када је реч о месту
извршења деликта),
1ех loci contractus
(место закључења посла),
1ех loci solutionis
(место његовог
извршења) и друге.
Функције тачки везивања
Тачке везивања у међународном приватном праву имају четири функције:
а) Оне се у двостраним колизионим нормама користе као критеријум за одређивање меродавног
права.;
б) Тачке везивања могу имати и функцију одређивања надлежности домаћих или страних судова у
стварима са иностраним елементом;
в) Тачке везивања се користе за одређивање домаће или стране припадности лица или ствари;
г) Оне представљају и критеријум помоћу којег се одређује поље примене прописа.
Тачке везивања за физичка лица
а) Држављанство
Држављанство је правни однос између државе и физичког лица са узајамним правима и обавезама.
Држављанство се као тачка везивања користи за одређивање меродавног права за лични статус и
способност физичких лица (правну, пословну, парничну, тестаментарну, меничну), за брачне и
породичне односе и за наследноправне односе. Држављанство се користи и за утврђивање
надлежности домаћег правосуђа. Држављанство је критеријум за разликовање домаћих и страних
лица, чиме се странцима ограничавају нека права (такве норме, на пример, садрже Закон о
ауторским и сродним правима, Закон о основама својинскоправних односа итд.). Држављанство је
основ за пружање дипломатске заштите: домаћи држављанин у иностранству ужива заштиту
Републике Србије, али ако је он истовремено држављанин неке друге државе, неће уживати
дипломатску заштиту у односу на ту државу. Држављанство државе уговорнице услов је за
примену појединих међународних уговора, које је наша држава ратификовала. Одсуство
координације између националних законодавстава о држављанству доводи до проблема
позитивног и негативног сукоба држављанства, односно до појаве лица са два или више
држављанстава (бипатрида или полипатрида) и лица без држављанства (апатрида). Постоје лица
која имају два или више држављанстава од којих је једно домаће, те лица код којих су сва
држављанства страна, односно ниједно није домаће.
б)Пребивалиште
Два основна елемента појма пребивалишта (домицила) су боравак једног лица у датом месту
(
corpus
) и његова намера да се ту стално настани (
animus
). Понекад је присутан и трећи елемент -
упис пребивалишта у званичне регистре становништва. Законске одредбе о пребивалишту домаћих
лица налазимо у Закону о пребивалишту и боравишту грађана Републике Србије (2011) који је
ступио на снагу 29. 11. 2011. године, када је престао да важи Закон о пребивалишту и боравишту
грађана (1977), те о пребивалишту странаца у Закону о странцима (2008). Закон о пребивалишту
и боравишту грађана Републике Србије дефинише пребивалиште као место у коме се грађанин
настанио с намером да у њему стално живи. У одредбама Закона о решавању сукоба закона, које се
тичу одређивања меродавног права, пребивалиште се појављује као тачка везивања у следећим
случајевима:- за одређивање меродавног права, уместо држављанства, када је реч о лицима без
држављанства;- за одређивање ефективног држављанства, када је реч о лицима са више
држављанстава;- за многе уговоре, у одсуству аутономије воље, супсидијарна тачка везивања јесте
пребивалиште оне уговорне стране која треба да изврши карактеристичну обавезу из уговора;- за
брачне и породичне односе лица различитог држављанства итд. Пребивалиште туженог у Србији
је основ опште међународне надлежности, тј. надлежности суда да поступа без обзира на врсту
спора (
actor sequitur forum rei
).
в) Боравиште
Боравиште је место у коме се једно лице(резидент) налази са намером да у њему извесно време
остане. У упоредном међународном приватном праву веома често се помиње редовно (трајно,
уобичајено) боравиште, које подразумева нешто више од обичног (привременог) боравишта, то је
припадности брода и ваздухоплова;- у домен правила
lex actus
спада и одређивање припадности
правних лица према критеријуму његовог оснивања;- место доношења одлуке, односно
састављања правног акта може да послужи и као основ за одређивање граница примене
међународних уговора.
б)Форма правног посла
Право места закључења правног посла одређује форму правног посла. На пример, у члану 7.
Закона о решавању сукоба закона садржано је опште правило у погледу форме правних послова и
правних радњи: уколико тим или другим законом није друкчије одређено, сматра се да су правни
посао и правна радња у погледу облика пуноважни ако су пуноважни било по праву места где је
правни посао закључен, односно правна радња предузета
(locus regit actum
),
било по праву које је
меродавно за садржину правног посла, односно правне радње
(lex causae ).
Правило места
закључења не примењују се на форму правних послова онда када је она битан део самог посла,
када њен изостанак доводи по домаћем закону до ништавости правног посла, а постоји
одговарајућа повезаност правног посла са домаћим правом. То су случајеви када одредбе о форми
имају значај принудних прописа у међународном смислу. Уместо права места закључења правног
посла, у таквим случајевима биће примењено домаће право.
в)Место налажења ствари
Утврђивање места где се ствар налази је чињенично, а не правно питање, са изузетком налажења
бестелесних ствари, што није очигледно као код покретних и непокретних ствари, већ се мора
одредити у виду правне претпоставке. У међународном приватном праву Србије, као и у већини
других земаља, место налажења ствари прихваћено је као тачка везивања приликом одређивања
меродавног права за спорове из стварноправних односа
(lex rei sitae
), а исто тако и као критеријум
за утврђивање надлежности домаћег правосуђа приликом расправљања тих, али и неких других
односа (
forum rei sitae
):За својинскоправне односе и друга права на ствари меродавно је право
места где се ствар налази; при том треба напоменути да се ово право примењује без обзира на то
да ли је реч о покретним или непокретним стварима. У одређеним случајевима право меродавно
за наслеђивање, односно право меродавно за брачно-имовински режим, има предност над правом
места налажења ствари. Тако, у погледу наслеђивања, колизиона норма показује да врста ствари не
утиче на везивање - прихваћен је систем јединствене заоставштине и без обзира на то где се
делови заоставштине налазили и да ли се састојали од покретних или непокретних ствари
„меродавно право за њихово расправљање је национално право оставиоца. Слично томе,
меродавно право за личне и законске имовинске односе супружника.
г)Воља уговорних страна
Колизионоправна аутономија воље значи да је аутономија воље тачка везивања као и свака друга,
тј. да се изабрано право (
1ех voluntatis
) примењује и код императивних и диспозитивних норми.
Материјалноправна аутономија воље подразумева да уговорне стране могу својим избором да
утичу само на примену диспозитивних, али не и императивних норми меродавног права, а то
меродавно право морало би да се утврђује на основу других, објективних тачака везивања.
Намера уговорних страна од значаја је и приликом одређивања надлежности судова Србије у
стварима са иностраним елементом. Уговорне стране се могу споразумети о надлежности страног
суда само ако је бар једна од њих страни држављанин или правно лице са седиштем у
иностранству, а није у питању спор за који постоји искључива надлежност суда Србије. Странке се
могу споразумети и о надлежности нашег суда ако је бар једна странка држављанин Србије или
правно лице са седиштем у Србији. При том наведене одредбе се не примењују када је у питању
