Opšta i nacionalna istorija pedagogije

OPŠTA ISTORIJA PEDAGOGIJE

 PREDMET I ZADACI ISTORIJE PEDAGOGIJE

Ova nauka proučava razvoj vaspitnog rada i pedagoških ideja od prvobitne zajednice do naše neposredne prošlosti. U tu prošlost spada razvoj vaspitnih ciljeva, pricnipa, metode, razvoj sistema i upozanvanje najistaknutijih pedagoških ličnosti koje su sve to iznosile i na taj način uticale na razvoj celokupnog vaspitanja i na školstvo.

Istorija pedagogije ne bavi se samo nizanjem istorijsko-pedagoških činjenica u toku vremena, nego joj je ujedno stalo do toga da otkriva mnogobrojne uzroke vaspitnih zbivanja u prošlosti i da posebno utvrđuje na koji način su vaspitna iskustva i pedagoške ideje starijih doba uticale na pedagošku prasku i teoriju budućeg doba; njen je zadatak da otkriva međusobne uticaje i veze i na samom pedagoškom području.

Istorija pedagogije se ne može odvojiti od opšteg ekonomsko-političkog i kulturno-filozofskog razvoja društva.

Istorija pedagogije mora što određenije i što kritičnije da objasni sve one praktične i teorijske vaspitne tekovine koje su u istoriji toliko napredne da su sačuvale svoj značaj i za današnjicu, za našu pedagogiju. Istorija pedagogije progresivnost vaspitnog delovanja i pedagoških ideja u prošlosti ocenjuje prema njihovom značenju za razvoj materijalnog društvenog života, za razvoj društvenog bića i pedagoške kulture u celini.
Istorija pedagogije mora prikazati i ulogu onih ideja koje su kočile razvoj društva.
Predmet opšte istorije pedagogije je proučavanje celokupne pedagoške prošlosti u njenoj društveno-istorijskoj zavisnosti i ulozi-proučavanje razvoja pedagoških doktrina, pedagoških sistema i vaspitnih ustanova.

Zadatak opšte istorije pedagogije je u tome da otkriva društvene i kulturne uzroke vaspitanja u prošlosti, posebno njegov klasni karakter u eksploatatorskom društvu i da u borbi pedagoških shvatanja, koja su izraz društvneih suprotnosti, kritički razmatra pozitivne, napredne elemente. Tako ukazuje na neprekidnu povezanost u razvoju vaspitne prakse i teorije i otkriva uticaje pedagoške društvene svesti na opšti društveni napredak.
Istorija pedagogije treba da posveti naročitu pažnju onim dostignućima pedagoškog rada kojim i mi treba da ovladamo kao pozitivnim pedagoškim nasleđem i da ga smatramo jednim od izvora za naše vaspitanje i pedagogiju.

Proučavanje istorije pedagogije mora na taj način kod vaspitača da razvija poštovanje prema pedagoškoj prošlosti, da probudi kritičko osećanje za njeno ocenjivanje, da osvetljavanjem velikih napora i analizom dostignuća prošlosti probudi u njima razumevanje sadašnjeg pedagoškog rada kod nas, da izoštri njihovo osećanje za istorijske elemente u našoj pedagoškoj sadašnjosti i osećanje za sve što je u njoj zaista novo.
 VASPITANJE U PRVOBITNOJ ZAJEDNICI
Već u prvobitnoj zajednici možemo govoriti o vaspitanju. Vaspitanje se javilo u procesu rada.

Besklasnost prvobitnog društva dala je i tadašnjem vaspitanju besklasni karakter. Vaspitanje se razlikovalo samo po polu. U početku je bilo povezano sa neposrednim radnim procesom i osposobljavalo je omladinu za taj proces. Sa postepenim razvojem proizvodnih sredstava i sa postepenim dolaženjem do izražaja drušvene podele rada počele su se javljati i nove društveno-vaspitne potrebe. Vaspitanje se sve više menjalo u poučavanje u radu i u celishodno navikavanje. Pored neposrednog ospsobljavanja za rad javlja se kao vaspitni cilj potreba za uključivanjem omladine u celokupan društveni život. Javlja se, pre svega, potreba verskog, moralnog i vojničkog vaspitanja.

Nastajanjem društvenih razlika prvobitno vaspitanje gubi karakter društvene jednakosti, a sa počecima klasnog društva javljaju se i počeci klasnog vaspitanja. Umno vaspitanje, odvaja se u prvom redu od radnog i vojničkog vaspitanja. Umno vaspitanje postaje naročito pravo valadajućih, dok se vaspitanje ostalih članova ograničava na radno i vojničko vaspitanje.