Psihologija

Percepciju (opažanje) psiholozi smatraju reakcijom culnih organa (cula: vida, sluha, mirisa,
ukusa, dodira – toplo, hladno, bol) i njihovom pojedinacnom ili integrativnom akcijom preko
kojih šalju podatke na preradu u mozak (korteks). Na percepciju uticu prethodno iskustvo,
momentalno raspoloženje, nasledne dispozicije, okolina i drugi faktori. Za menadžera je
opažanje ljudi i njihovog ponašanja trostruko znacajno: prvo da što bolje upoznaju svoje
sledbenike, njihove sposobnosti, karaktere i medusobne odnose u preduzecu, da bi što
objektivnije vrednovali kvalitet i kvantitet njihovog rada i doprinosa preduzecu, trece da
uocava i izdvaja radnike koji su kreativni, uspešni organizatori posla i dobro prihvaceni u
grupi ili da pravilno identifikuje radnike cija je aktivnost niska i koji se teško snalaze u radu
kako bi im pomogli da se bolje organizuju. Pored nastojanja da se dobije objektivna slika o
coveku, njegovom radu i ponašanju, moguce su i perceptivne varke. Takve varke, i pored
želje da se pribave objektivne predstave o necemu ili nekome, stavlja opservatora
(posmatraca) da formira ne samo pravu i celovitu sliku o posmatranome, vec neretko i
izopacenu. To opominje opservatora da percepciju shvati ne samo kao nuždu, vec, kao veoma
složene psihicke procese koji obuhvataju važna dva aspekta posmatranja: izbor draži koje je
preko cula primio i njihovu pažljivu selekciju da bi doživeo objektivna opažanja i da bi
sagledao strukturu percipiranog kao celinu. Valjanost percepcije jeste radi stvaranja što
objektivnije predstave o posmatranom subjektu (coveku) ili nekom materijalnom objektu
(proizvodu), jer ako je greškom o bilo kome ili bilo naucno (što je takode pojavni oblik),
formirana kriva slika, najcešce ima loše posledice po coveka ili njegov proizvod. To
podrazumeva da proces posmatranja ne sme se provoditi ad hoc, brzopleto, ostrašceno, vec ga
je nužno dugo razvijati jer se u njega ugraduje i iskustvo opservatora i njegova sposobnost da
osmišljava doživljeno. To, pre svega, zahteva trajnost u posmatranju, buduci da ni subjekti ili
objekti koje opserviramo nisu konstantni vec su promenljivi ili se nalaze u promenljivom
okruženju, koje ih više ili manje prijatno ili neprijatno potvrduju.