Obligaciono pravo

OBLIGACIONO PRAVO

UGOVORNO PRAVO

Zakon o obligacijama je donet 1978 godine, do kada se sudilo na osnovu pravnih pravila, a sva primena se vršila na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. Aprila 1941. godine. Naš zakon o obligacionim odnosima je vrlo stabilan zakon, sa dobrim rešenjima, a posle njegovog donošenja bilo je nekoliko malih, skoro kozmetičkih intervencija.
Zakon uređuje promet roba i usluga i obligacione odnose kojima se taj promet uređuje. To je ugovorno pravo, ali pored toga uređuje i ostale izvore obligacija: uređuje pruzrokovanje štete i njenu naknadu, nezvano vršenje tuđih poslova, sticanje bez osnova, jednostranu izjavu volje kao izvor obligacija.
Sve te odnose zakon uredjuje na jednoobrazan način nezavisno od toga ko su subjekti tog odnosa, da li su to fizička ili pravna lica. – OVO JE PRAVILO!!!
Izuzetno, kada Zakon markira neki odnos koji zahteva specifično uređenje, on to i uradi. (npr. ZOO to radi kod odredaba o zastarelosti, dajući jedan poseban rok za ugovore u privredi; to radi kod solidarnih obligacija, gde kod ugovora u privredi pretpostavlja solidarnost; to čini kod ugovora o prodaji, kada cena nije određena).

 
NAČELO AUTONOMIJE VOLJE
«Strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji»
Po njemu, stranke su slobodne da uređuju svoje odnose, pre svega obligacione odnose na način na koji smatraju da treba. Ali, to načelo ima ograničenja u svakom pravnom sistemu, pa i kod nas. Zakon je kod nas kao opšte ograničenje postavio: imperativni propis, javni poredak i dobre običaje. (insistira na ovome!!!)
Kada stranke ulaze u jedan ugovorni odnos, one su potpuno slobodne da odluče:

1. da li uopšte hoće da ugovaraju;
2. sa kim će da ugovaraju;
3. o čemu će da ugovaraju.