Čovek i životna sredina

ČOVEK

Pojam čovek ne podrazumeva plemena i narode kao što su Pigmeji, Aboridžini, Bušmani, Indijanci i ostali koji žive u savršenom skladu sa prirodom, već se misli na savremenog, urbanog čoveka sa svim civilizacijskim tekovinama, željama i bolesnim ambicijama da prirodu podredi svojim potrebama i da od toga profitira.
Savremeni čovek predstavlja kosmopolitsku vrstu koja se otrgla prirodnim mehanizmima kontrole rasta populacije. Univerzalni je potrošač koji zaboravlja da je životna sredina konkretan ekosistem sa svojim ogranišenjima. Svojim delatnostima izaziva posledice čije se manifestacije sve više uočavaju na globalnom nivou.
Shvativši da je „vrag odneo šalu“ čovečanstvo postaje zabrinuto za sopstveni opstanak (ljudski egocenrizam) i počinje da deluje u različitim pravcima.
O ekologiji i zaštiti životne sredine pišu i govore mnogi. Svakodnevno se osnivaju ekološke asocijacije, državna ministarstva i sekretarjati za zaštitu životne sredine, ekološka društva i druge institucijalne i vaninstitucijalne, vladine i nevladine organizacije. Političke stranke u svoje programe uvode segmente posvećene ekologiji i zaštiti životne sredine. Tržište je preplavljeno ekološkim proizvodima u najširem smislu reči – eko hrana, eko kozmetika, eko sredstva za higijenu, eko peći, eko pepeljare…, ali ovo predstavlja samo sporedne staze u rešavanju problema jer nagomilani problemi pre svega zahtevaju angažovanje stručnjaka.
Problematikom ekologije i zaštite danas se bavi mnogo ljudi i mogu se podeliti na:

•    ekologe – stručnjaci
•    ekologiste – nestručna lica sa neosporno dobrim namerama (ekonomisti, političari,
geografi…); ima ih mnogo više nego ekologa i nalaze se u centrima odlučivanja gde u prošlosti i sadašnjosti često povlače loše poteze i donose loša rešenja zbog kojih svi trpimo

Ekologija i zaštita životne sredine nisu sinonimi – ekolologija predstavlja nauku koja proučava odnose živih bića i uslove sredine koja ih okružuje zbog čega se često definiše i kao nauka opstanka. Danas ekologija sve više postaje svest čovečavstva i njeno poznavanje neophodno je da bi se pravilno pristupilo zaštiti životne sredine.
Odnos živih bića i spoljašnje sredine je dvosmeran, često apstraktan i nije lako vidljiv. Živa bića na životnu sredinu i njene faktore poseduju čitav niz adaptacija i tek kada se to spozna moguće ih je dovesti u odnos. Adaptacija može biti na hiljade i javljaju se na različitim nivoima telesne organizacije, ali i na populacionom, biocenološkom, ekosistemskom…
Ekologija je multidisciplinarna i interdisciplinarna nauka, podrazumeva i traži širok spektar znanja iz drugih disciplina (geologija, pedologija, geografija, tehnologija…). Pošto je živo biće u centru istraživanja to ekologiju određuje prevashodno kao biološku nauku zbog čega na mestima gde se donose važne odluke treba da budu ekolozi – biolozi ekološkog opredeljenja.
Ekologija predstavlja nauku XXI veka – očuvanje i zaštita biodiverziteta, biotehnologija… Problema je dosta, samo je pitanje da li smo kao naučnici dovoljno spremni da se sa njima uhvatimo u koštac.

Savremeni čovek je biotički faktor izuzetne snage zbog čega se izdvaja kao antropogeni faktor. Ima mogućnosti da osvoji i naseli najnepristupačnije delove Zemlje. Za sopstvene potrebe prirodu ne koristi već je iskorišćava. Od ostalih organskih vrsta čoveka izdvaja nekoliko karakteristika:

•    kosmopolitizam – jedina vrsta koja se sve više približava ekološkom kosmopolitizmu (kod drugih kosmopolita javlja se tzv. geografski kosmopolitizam)
•    univerzalni potrošač – koristi veliki broj resursa i lako prelazi sa jednog na drugi → sve mu treba, sve hoće i sve može
•    otrgao se prirodnim mehanizmima kontrole rasta populacije i brojnost raste eksponencijalno