Pravni sistem Srbije i standardi Evropske Unije i Saveta Evrope

O JAVNIM OVLAŠĆENjIMA
Termin «ovlašćenje» ima višestruko značenje, bilo da je reč o našem ili stranim jezicima. Tako se, primera radi, u francuskom jeziku ovim izrazom označavaju «pouvoir», «atribution», «procuration», «mandat», u nemačkom – «berechtigung», a u engleskom – «authority », «permission»,  «licence», «powr ot attorney», «mandate».
Pravno ovlašćenje predstavlja mogućnost određenog ponašanja pravnog subjekta koje pravni poredak štiti. Ono se pravnom subjektu daje da bi on mogao ostvariti neki interes čije ostvarenje država smatra da treba obezbediti pravom. Pravno ovlašćenje i pravna obaveza predstavljaju osnovne elemente (delove) pravnog odnosa.
No, «s obzirom na odnos (pravnog – N. B.) subjekta pravnog ovlašćenja prema interesu koji tim svojim pravnim ovlašćenjem ostvaruje, postoje dve različite vrste pravnog ovlašćenja – subjektivno pravo i nadležnost».
Subjektivno pravo je pravno ovlašćenje subjekta prava radi zaštite sopstvenog interesa, a nadležnost je vršenje prava subjekta prava u interesu drugog, a ne u svom interesu. Dakle, dok subjektivno pravo ima karakter privatnog prava, nadležnost objedinjuje ovlašćenja i dužnosti (pravna ovlašćenja i obaveze).
Javna ovlašćenja su vrsta pravnih ovlašćenja, i to ona koja spadaju u nadležnost. Imanentna su državi. To su «ovlašćenja na autoritativno istupanje, a autoritativno istupanje je istupanje sa jačom voljom, sa pozicija nosilaca vlasti».
Drukčije rečeno, javna ovlašćenja su «samo drugi naziv za pojedine prerogative državne vlasti», ona «podrazumevaju ovlašćenja za obavljanje pojedinih funkcija državne vlasti».
Izraz «javna ovlašćenja» se odavno koristi u našem pozitivnom pravu i pravnoj teoriji. Pri tom, treba istaći da naše pozitivno pravo,  čak i jedan deo naše pravne teorije, izraze «javna ovlašćenja» i «upravna ovlašćenja» koriste kao sinonime, što se ne bi moglo smatrati pravno ispravnim i prihvatljivim. Upravna ovlašćenja su po svojoj pravnoj prirodi javna ovlašćenja, ali samo jedna vrsta javnih ovlašćenja. Javna ovlašćenja su širi pojam od upravnih ovlašćenja. Sva upravna ovlašćenja su javna ovlašćenja, ali sva javna ovlašćenja nisu upravna ovlašćenja.
Činjenice da je Ustav SRJ koristio izraz «javna ovlašćenja», a Ustav RS iz 1990. «upravna ovlašćenja», navele su neke naše autore da ove izraze smatraju sinonimima, pri čemu su se neki od njih zalagali za isključivu upotrebu izraza «upravna ovlašćenja», tvrdeći da je termin «javna ovlašćenja» neprecizni eufemizam.
Međutim, mada se ovo njihovo mišljenje ne bi moglo prihvatiti jer se između javnih i upravnih ovlašćenja ne može staviti znak jednakosti, obrazloženje mišljenja – da se upotrebom izraza «javna ovlašćenja» želelo izbeći označavanje prave suštine – da je reč o vršenju vlasti od strane nedržavnih subjekata, je itekako prihvatljivo. Šta više, možda bi trebalo razmisliti o zameni izraza «javna ovlašćenja» nekim drugim terminom, ali on svakako ne bi bio izraz «upravna ovlašćenja». U Ustavu Republike Srbije iz 2006. Zadržava se izraz «javna ovlašćenja», a tako postupa i zakonodavac u Zakonu o državnoj upravi iz 2005.
Po odredbama Ustava koje se odnose na poveravanje javnih ovlašćenja i javne službe u interesu efikasnijeg i racionalnijeg ostavrivanja prava i obaveza građana i zadovoljavanja njihovih potreba od neposrednog interesa za život i rad, zakonom se može poveriti obavljanje određenih poslova iz nadležnosti Republike Srbije autonomnoj pokrajini i jedinici lokalne samouprave. Pojedina javna ovlašćenja se mogu poveriti i preduzećima, ustanovama, oraganizacijama i građanima, kao i posebnim organima preko kojih se ostvaruje regulatorna funkcija u pojedinim oblastima ili delatnostima. Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinice lokalne samouprave mogu osnovati javne službe, a delatnosti i poslovi zbog kojih se one osnivaju, kao i njihovo uređenje i rad, propisuju se zakonom. I po odredbama Zakona o državnoj upravi, pojedini poslovi državne uprave zakonom se mogu poveriti autonomnim pokrajinama, opštinama,  gradovima i gradu Beogradu, javnim preduzećima, ustanovama, javnim agencijama i drugim organizacijama (u daljem tekstu: imaoci javnih ovlašćenja).
Posvećujući posebnu pažnju imaocima javnih ovlašćenja, zakonodavac najpre uređuje njihov položaj, pa ograničavanje pri poveravanju poslova državne uprave i, konačno, nadzor nad obavljanjem poverenih poslova državne uprave od strane imalaca javnih ovalšćenja.  Tako, imaoci javnih ovlašćenja, pri vršenju poslova državne uprave, imaju ista prava i dužnosti kao organi državne uprave. No, Vlada iorgani državne uprave zadržavaju i posle poveravanja poslova državne uprave odgovornost za njihovo izvršavanje, a sredstva za vršenje poverenih poslova državne uprave imaocima javnih ovlašćenja imaju se obezbediti u budžetu Republike Srbije.
Samo poveravanje se, pak vrši obzirom na značaj koji za državu ima obavljanje pojedinih poslova, ali i na neometano odvijanje svakodnevnog života građana u njoj.  Kada je imaocima javnih ovlašćenja povereno donošenje propisa, oni po prirodi i nazivu moraju odgovarati propisima koje donose organi državne uprave i dužni su da ih objave u službenom glasilu Republike Srbije.
Zakonodavac uvodi dva ograničenja pri poveravanju poslova državne prave imaocima javnih ovlašćenja. Tako, po izričitim odredbama Zakona, poslovi državne uprave vezani za oblikovanje politike Vlade ne mogu biti nikom povereni, a poslovi inspekcijskog nadzora mogu biti povereni jedino organima autonomne pokrajine, opštine, grada i gradaBeograda.
Nadzor nad vršenjem poverenih poslova državne uprave od strane imalaca javnih ovlašćenja Zakonom je poveren organima državne uprave, a koji će organ državne uprave biti nadzorni organ državne uprave određuje se zakonom, pri čemu nadzorni organ državne uprave ima u nadzoru nad ovim radom imalaca javnih ovlašćenja sva opšta nadzorna ovlašćenja.
Posebna nadzorna ovlašćenja nadzornog organa državne uprave manifestuju se u dva oblika – kao preuzimanje poverenog posla i kao nadzor nad zakonitošću propisa imalaca javnih ovlašćenja.