УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
ПЕДАГОШКИ ФАКУЛТЕТ У СОМБОРУ
ДИПЛОМСКИ РАД
Тема: Игра у функцији васпитања и образовања
предшколског детета
Ментор:
Студент:
Проф. др Радмила Богосављевић
Сања Остојић 09/3/019
Сомбор, 2016.
„Ни наш живот, ни уметничко
дело, настало као његов
производ, не могу без игре.“
Иво Андрић
1
УВОД
У овом раду, који носи наслов
„Игра у функцији васпитања и образовања
предшколског детета“,
најпре се полази од дефинисања одређења и суштине игре, а
затим су наведене неке теорије дечје игре. Посебно је истакнут васпитни значај и
карактеристике дечје игре, као и врсте игара. Даље у овом раду се говори о дечјим
играма које су се играле некада и које се играју данас, као и о дечјој игри у посебним
условима.
Игра је неизоставни део детињства сваког детета, она је слободна, спонтана
активност. Дете кроз игру упознаје себе, свет одраслих, свет око себе. Игра је
активност кроз коју се дете изражава, развија, образује. Игра је потребна сваком
детету, а као и саставни део сваке игре потребне су му и играчке.
Играчка је саставни део дечје игре, она је њен покретач, партнер у игри, њен
саиграч, због тога је и она неизоставни део садржаја овог рада.
У другом поглављу овог рада говори се о играчкама. Дефинисан је појам,
историјат играчке, такође се обраћа пажња на дечије играчке и узраст деце, функцију
и врсту играчака, као и од ког материјала се прави играчка. Затим су описане играчке
за перцептивно моторне активности, као и играчке које доприносе развоју
интелигенције и дечијег стваралаштва. У овом поглављу су још и разматрани захтеви
добре играчке, које су то предности и ограничења савремене играчке, на који начин
је потребно одржавати играчке, и за крај овог поглавља говори се о компјутеру као
дечјем средству за игру, и о куповини играчака.
Као последње, али не мање важно, треће поглавље, ће нам указати на значај
игре
у
функцији
васпитања
предшколског
детета.
3
навике, моралне и естетске норме, интересовања, осећајни живот (Група аутора,
1983: 7). Она неодољиво осваја свако здраво дете и доноси му највећа задовољства,
прве животне радости и сазнања. Кроз игру дете одмерава своје снаге и способности,
стаје на сопствене ноге и чини прве кораке у живот (Мандић, 1961: 5).
Максим Горки, (према Мандићу, 1961) сматра да је игра пут којим дете
упознаје живот (Мандић, 1961: 11).
Игра је, дакле, појам који не можемо одвојити од детета. Игра је дететов
живот (Група аутора, 1983: 8). Ускратити детету игру значи стати на пут његовом
развитку. Оно без игре куња, вене, и копни, постаје анемично тупо и несрећно. Она је
највеће богатство - детињства и неисцрпни рудник првих животних радости и
сазнања. Њу нико и ничим не може заменити и надокнадити у развитку детета и
његовом васпитању (Мандић, 1961: 14).
1.2.
Суштина дечје игре
Шта је игра и због чега се деца играју?
То питање су проучавали многи филозофи, психолози и педагози, и дали
научне теорије у којима су покушавали да објасне порекло и суштину дечје игре
(Глигоријевић, 1957: 5).
Тако су неки научници тумачили игру као израз „вишка енергије“ у организму
деце и животиња, не правећи квалитативну разлику између игара и животиња, и
игара деце која неоспориво постоји. Затим, су неки сматрали да се у игри врши
„прочишћавање“ извесних борбених инстинката, или је она израз нагона за моћи, или
потиснутих жеља итд. Све су ове теорије данас научно неодрживе (Глигоријевић,
1957: 5).
(Глигоријевић, 1957) истиче да ниједна од ових теорија не даје потпун
одговор на питање о постанку и суштини дечје игре (Глигоријевић, 1957: 6).
