Istorija filozofije

UVOD
Svaki razgovor o filozofiji pretpostavlja da već nešto znamo o tome šta je filozofija; do takvog znanja moţe se doći samo uvidom u ono što nam donosi filozofska tradicija; ali, kako je reč o tradiciji dugoj preko dve i po hiljade godina, jasno je da znanja koja dolaze do nas, iz najrazličitijih razloga ne mogu biti u nekom velikom međusobnom saglasju, a istovremeno, daleko su od toga da budu jednoznačna. Istorija nas uči da bitna znanja ne bivaju nikad u celosti sačuvana za buduće generacije već je zadatak svake od njih da ta znanja iznova otkriva, da ih na
svoj način i iz sopstvenog iskustva uvek iznova oblikuje.Bitno svojstvo filozofskog mišljenja počiva u večnom traţenju, u preispitivanju onog što nam je najbliţe i što je po prirodi stvari najprisutnije ali istovremeno i najdalje; svako misli da zna šta je filozofija i svako se bez imalo ustručavanja upušta u razgovor o njoj; previđa se da su već u najstarija vremena zbog bavljenja filozofijom Atinjani Sokrata osudili na smrt, zaboravlja se Platonovo upozoravanje o pogubnosti sofistike i svim opasnostima koje dolaze usled zloupotrebe filozofije, ne shvata se rezignacija oetija koji u svom poslednjem spisu, na samom završetku antičke epohe, piše o tome kako je nastupilo doba koje za filozofiju više nema razumevanja. Ni naše vreme nije bitno drugačije; moţda je tome delom doprinela i sama filozofija; ponajviše, ipak, sami filozofi. Još pre samo dva stoleća Hegel je s dubokim uverenjem govorio o tome da istina prebiva u pojmu i da je filozofija najviši izraz duha; danas su se stvari izmenile; mi ţivimo u vremenu iz kog su, kako jedan pesnik kaţe, odbegli bogovi; sa njima je nestala i istina; u doba koje odlikuje simuliranje stvarnosti, istinito, dobro i lepo se više ne vide kao najviše vrednosti a odsustvo svake hijerarhije vrednosti, svaki razgovor o filozofiji i njenom vekovnom stremljenju, onom večnom i nepromenljivom, čine se sve više anahronim, sve manje smislenim.Odlučiti se za izučavanje filozofije znači odlučiti se za ulazak u duhovni svet koji su stvarali veliki mislioci prošlosti, a to je u isto vreme i izazov i izraz najviše odgovornosti; bogatstvo tog sveta nije bogatstvo ovog sveta i nije do kraja “od ovog sveta” i zato ne sme biti uspešan svaki “nagovor” na filozofiju, budući da ne bira uvek čovek filozofiju već i filozofija čoveka.Ova je knjiga napisana s namerom da se ukaţe na neke od tema koje su tokom istorije presudno određivale filozofsko mišljenje; ona stoga ne moţe biti “originalna” u savremenom značenju te reči; ovde se prepliću stavovi filozofa i njihovih interpretatora a samo s jednim ciljem: da se o filozofiji kaţe ono što je već bilo na najbolji način rečeno, kako bi se makar neke od misli koje nam dolaze iz prošlosti sačuvale za budućnost. Ako tu ima i nečeg što je
moje, onda se to ogleda samo u načinu izlaganja, u načinu na koji je ova knjiga sastavljena; svi njeni elementi nalaze se u drugim knjigama, ponekad moţda i lepše kazani; načinom izlaganja ja daleko više pripadam svetu visoke sholastike, svetu Tome i Bonaventure, ali svetu prepunom istinske svetlosti, jer pravi mrak, kao što znamo, nastupio je tek sa “svetlošću” koja se počela širiti oko lomača u doba pozne renesanse i to je mrak po kojem mi i danas tumaramo.Mnogi očekuju da nas filozofija nečem pouči, da nam bude oslonac u ţivotu, da od nje imamo neku korist; ali davno je rečeno da Minervina sova započinje svoj let u predvečerje, u smiraj dana; sva znanja nam obično dolaze prekasno; našavši se u ovom ţivotu, bačeni u postojanje ne moţemo ne misliti svoj usud i ne znamo da li da ga hvalimo ili kudimo; jedina prava ocena je ona koja se izriče na kraju; no, i za taj kraj treba se pripremiti, treba se snabdeti
raznim znanjima jer znanje je univerzalnija moneta i od samog novca koji se menja za sve; ima nečeg što prevazilazi i ono što mi vidimo kao sve, a što je daleko od sveg dnevnog
i prolaznog. Put ka tom najvrednijem, najdostojnijem, put ka ţivotu ispunjenom najvišim smislom – put je filozofije.